Ljudi na mesecu

Američka i svetska rock ‘n' roll scena početkom 80-ih bila je poprilično dosadno mesto; euforija oko punka i novog talasa se gasila, top-listama su vladali kratkotrajni trendovi poput novog romantizma, electro-popa, gothic rocka ili, još gore, upeglani japi-pop i stadionski hard rock dinosaurusi.

Rock ‘n' roll u svom izvornom obliku, gitara/bas/bubanj/vokal, sposoban da ponudi bes i emociju na istom mestu, bez instrumentalističkog iživljavanja i pretencioznih stavova, krio se daleko od najšireg sloja publike. Pojavom benda iz studentskog gradića Etensa, Džordžija, pod čudnim imenom R.E.M, stvari se nisu promenile. Barem ne u smislu još jedne revolucije na top-listama. Ali u pogledu stvaranja jedne nove i tihe evolucije koja traje - sigurno jesu.

Nakon toga, rock muzika je prestala da bude uniformisana i dosadna. A koliko god bila različita i kako god se nazivala (novi američki ili garažni rock, britanska neopsihodelija, brit-pop, grunge, no depresion...), bila je ono što i treba da bude: opasna, uzbudljiva, snažna i emotivna.

Olako dodeljenu titulu predvodnika generacije ili mesija rock muzike R.E.M. tokom 25 godina karijere nisu ni tražili. Nije ih zanimala.

Iako je bend osnovan u gradu na američkom jugu, samo su Mike Mills i Bill Berry južnjaci. Michael Stipe je vojničko dete, pa je tokom detinjstva često menjao mesto boravka. U tinejdžerskim godinama je otkrio Patti Smith, Television i Wire, a 1978. godine je upisao studije umetnosti. Petera Bucka, fanatičnog kolekcionara ploča koji je sakupljao sve - od klasike do rocka i folka - upoznao je u lokalnoj muzičkoj prodavnici Wuxtry gde je ovaj radio.

Diskografija: 1982 Chronic Town 1983 Murmur 1984 Reckoning 1985 Fables of the Reconstruction 1986 Lifes Rich Pageant 1987 Document 1988 Green 1991 Out of Time 1992 Automatic for the People 1994 Monster 1996 New Adventures in Hi-Fi 1998 Up 2001 Reveal 2004 Around The Sun

Preko zajedničkog prijatelja došli su do Billa Berryja i Mikea Millsa. Bend koji je uskoro počeo da svira po koledžima dobio je ime po terminu koji označava fazu rada ljudskog mozga tokom sna. Članovi benda kasnije su to objašnjavali slučajnim izborom zanimljive reči a mediji mistifikovanom potragom korena njihove muzike u podsvesnom funkcionisanju ljudske psihe.

Leta 1981. R.E.M. su snimili svoj prvi singl Radio Free Europe, čudnu kombinaciji zvonkih gitara (čuvenih rickenbackera), sa naglašeno melodičnom ritam sekcijom i čudnim nerazumljivim pevanjem – mrmljanjem nerazumljivih stihova, ni nalik bilo čemu na tadašnjoj sceni. “Mislim da vokali zauzimaju mesto bubnjeva i da bubnjevi obezbjeđuju neku vrstu ritma zajedno sa njima, Mike obezbeđuje melodije na basu, a Peter sve to preliva gitarama”, reći će Stipe u jednom intervjuu iz tog doba.

Ali, istinsko i dugo očekivano osveženje u muziku tog doba doneo je klasični rock zvuk (Byrds, recimo), izvrnut naopako, koji je ishodište našao u punku i novom talasu. Big Star, Velvet Underground, Beach Boys, Sex Pistols, Gram Parsons i Patti Smith - svi na jednom mjestu, a međusobno dovoljno drugačiji da ne budu samo predmet pukog kopiranja.

Radio Free Europe je postao hit na radio-stanicama i dospeo na vrh godišnje liste najboljih nezavisnih singlova u Village Voiceu. Singl je, takođe, privukao pažnju mnogobrojnih nezavisnih etiketa, pa je bend početkom 1982. potpisao ugovor sa I.R.S. Records za koju je tog proleća objavio EP Chronic Town. EP je imao dosta uspeha otvorivši tako put debi albumu Murmur objavljenom naredne godine.

To je bila čudna ploča. Milion kilometara daleka od ostatka pop muzike, sa omotom na kome se nalazi neka mutna fotografija žbunja pod kišom. Mutan zvuk. Naslovi Talk About The Passion, Perfect Circle... bave se temama neprihvaćenosti, usamljenosti, čudnih ljubavih veza. Čak je i tradicionalno nastrojeni magazin Rolling Stone album proglasio najboljim izdanjem 1983. (u konkurenciji sa Jacksonovim Thrillerom ?!). Bend kreće na turneje uzdižući se do kultnog statusa na koledž-listama američkih radio stanica.

“Svirali smo na mestima u rasponu od motorističkih barova do gej klubova. Kad preživite tu publiku, posle možete da svirate gde hoćete”, reči su Petera Bucka. Profilišući sopstveni zvuk i postavljajući jasne koordinate razvoja stalnim nastupima, bend je problem drugog albuma rešio sa lakoćom.

Reckoning iz 1984. bio je album čistijeg i snažnijeg zvuka, lebdećih pop-melodija koje su se prosto lepile za uši, a čak su i poneke strofe Stipeovog pevanja postale razumljive. Numera So. Central Rain (I'm Sorry) postaje neka vrsta nezavisnog hita, a pažnja medija se skreće na R.E.M. ispisnike poput Hűsker Dű, Violent Fammes, Meat Puppets... koji prate R.E.M. na turnejama.

Očekivana depresija zbog umora i velikih očekivanja zabeležena je na atipičnom albumu Fables of the Reconstruction urađenom u saradnji sa čuvenim folk producentom Joeom Boydom. Mračan i spor zvuk sa naglašenim gudačima i orguljama i Stipeovo izmučeno pevanje bendu donose neku vrstu katarze. “Da nismo snimili ovaj album, verovatno bismo završili kao mrtvaci. Slavni, ali mrtvi”, Stipeov je komentar iz tog doba, dok je Peter Buck za ovaj album rekao da je odraz stravične prethodne godine i straha od narastajućeg statusa pop-zvezda.

Već sledeće izdanje Lifes Rich Pageant, na čijem produciranju je ovaj put radio poznati pop-producent Don Gehman, donelo je vedrije pesme i čistiju produkciju. U prvi plan je istaknuto Stipeovo pevanje i poletna melodičnost koja bendu donosi sve veće tiraže i približava ga gornjoj granici top-lista sa odličnim singlovima Fall On Me i Begin The Begin, generacijskim himnama o odrastanju i strahu od istog.

R.E.M. detinjstvo je završeno, dolazi vreme slave.

Sudeći po uzlaznoj liniji zabeleženoj na albumu Document, R.E.M. su za to u potpunosti bili spremni. Čist i zarazan zvuk gitara, skoro pa plesni razigrani ritmovi, Stipeovi stihovi koji sa lakoćom mešaju ljubavne, socijalne i političke teme u zdrave pop-pesme, vrhunska produkcija i usviranost... donose gomilu odličnih numera sa pop-simfonijom u malom, na čelu sa The One Love. Kroz nju bend u formi srednjoškolske ljubavne himne donosi oštru političku kritiku ispraznosti japi generacije u usponu.

Kompilacija Epomynus stavlja tačku na saradnju sa I.R.S. Records a R.E.M. kao prvi bend nezavisne scene potpisuje milionski ugovor sa gigantom Warner Brothers. Kompromisima, ipak, nije bilo mesta. Uistinu, Green donosi najkomercijalniji zvuk do tog trenutka (sa top-ten hitom Stand), ali je i dalje to dovoljno originalno, energično i otkačeno. Kritičari se utrkuju u hvalospevima i zapažanjima o savršenom pop-zvuku sa dignitetom, dok Stipe u svom stilu opisuje pesme kao “kotrljanje dve pomorandže zakucane ekserom”. Nakon trijumfalne turneje pauzu do novog albuma bend popunjava solo radovima.

Buck, Berry i Mills sa Vorenom Zevonom 1986. objavljuju album Hindu Love Gods sa obradama blues standarda, koji je kritika opisala kao “apokaliptični blues za kraj veka”.

Ulazak u drugu deceniju postojanja benda Peter Buck je nagovestio željom da njegova grupa snimi „pravi veliki album u rangu najboljih izdanja Boba Dylana ili The Rolling Stonesa“. To je u dobroj meri nagovestilo šta nas čeka na albumu Out of Time iz proleća 1991. Odmah po izlasku ploča dospeva na prva mesta američkih i svetskih lista, a singl Losing My Religion cementira status himne Koplandove X generacije razapete između japi gramzivosti i propalog hipi idealizma svojih roditelja.

Mešavina čistog popa, rock energičnosti i folk osećajnosti na ovom albumu je dovedena do perfekcije donoseći novi veseo zvuk (Shiny Happy People), contry depersiju (Low), rap eksperimente (Radio song), a zvuk ipak ostaje prepoznatljiv. Rezultat je četiri miliona prodatih ploča, nezvanična titula „najvećeg rock benda trenutka“ (“To je glupost, najveći su i dalje Stonesi, mi smo tek možda najveći mali bend” - Mike Mills) i, uopšte, učestalost sličnih histeričnih događaja.

No, R.E.M. nezahvalnu ulogu najvećih prepuštaju novim grunge herojima Nirvani, a oni se, zajedno sa basistom Led Zepellina Johnom Paulom Jonesom, upuštaju u snimanje krune svoje karijere. Ako je Cobainov Nevermind bio izraz bunta intimnog predinternet doba (i mnogo više od toga, ali je to neka druga priča...), Automatic for the People bi se mogao opisati kao melanholija ranih devedesetih. Usamljenost, otuđenje i aids paranoja su glavne teme ploče, praćene mračnim i sporim zvukom sa osloncem na korene iz Fables vremena. Mutne gitare i Stipeov vokal na ivici očaja su nosioci tog perioda, optimizam je kilometrima daleko, a prošlost benda se ovlaš oseća samo na prvom singlu Man on the Moon. A sledeći singl, bez imalo preterivanja jedna od najboljih pesama u istoriji rock muzike, kultna Everybody Hurts, donosi još jedan veliki generacijski pomak. Ispostaviće se, poslednji pokušaj benda u tom pravcu.

Pomalo umoran od mistifikacija, novi album Monster bend pravi kao furioznu gitarističku posvetu grunge ekspanziji (“Sve violine i mandoline smo zatvorili u ormar, a ključ bacili” - Peter Buck) čije su aktere R.E.M. često navodili kao jedan od glavnih idejnih uticaja.

Web: zvanični: REM Headquarters fanovi: Murmurs.com Retroweb.com Bill Berry: Farmerboybill novosti: Remison.com intervjui: Launch.yahoo.com fotografije sa turneje: REM Headquarters prodavnice: Amazon.com video: Rollingstone.com

Raskošni rock 'n' roll u maniru garažne rif & bubanj filozofije ipak nije mogao da sakrije nevolje nastale usled stalnog pritiska javnosti i ličnih problema koji eskaliraju na velikoj svetskoj turneji. Za vreme jednog nastupa posle dva meseca turneje, Billa Berryja pogađa moždani udar. Paradoksalno (Stipe je tih dana operisao bruh), turneja dostiže veliki uspeh, ali umor uzima svoj danak: dolazi do raskida ugovora sa dugogodišnjim menadžerom Jeffersonom Holtom.

Indirektna poslednica novog ugovora sa Warnerom vrednog 80 miliona dolara je tajnoviti rad na albumu New Adventures in Hi-Fi. Top-liste su osvojene po automatizmu, ali je postalo jasno da je delu R.E.M. karijere kada su bili tretirani kao “veliki rock bend” (napokon) došao kraj. Hermetičan zvuk, eksperimenti sa elektronikom i čudna struktura pesama, album bez ijednog hit-singla, odbijaju veliki deo publike željne još jednog Out of Time ili Automatic for the People. New Adventures ne prati turneja, a članovi grupe rade više solo projekata, izbegavajući preterano eksponiranje. U toj novoj avanturi R.E.M. su počeli da grade treći deo karijere.

Na sve to, bubnjar Bill Berry iz zdravstvenih razloga napušta bend. "Pas sa tri noge je još uvek pas, samo mora da nauči da hoda drugačije", komentarisao je Stipe naprasni Berryjev odlazak.

Hrom ili ne, bend izbacuje novi album Up. Billa zamenjuju ritam mašinom i iznajmljenim bubnjarima, što se dobrim delom odražava i na zvuk. Eksperimentalniji nego ijedan album ranije, Up je prepun semplova i studijskih trikova. Nošen hit-singlovima Lotus i Daysleeper, bend se vraća na top-liste, ali ni blizu nekadašnjoj euforiji publike. Revolucija je u njihovom slučaju definitivno postala evolucija, a najveću korist od tog procesa stekla je sama muzika - zrela i neopterećena uspehom, otvorena za sve uticaje i u svakom pogledu prilagođena vremenu u kome nastaje.

Treći milenijum Stipe i društvo dočekuju na vrhuncu forme, savršeno zadovoljni i svesni da su u onome što rade među nekoliko najboljih bendova na svetu. Sigurnost i zadovoljstvo su upravo pojmovi koji najbolje opisuju album Reveal izdat 2001. godine. Povratak organskom zvuku i očigledna inspiracija surf-popom Beach Boysa donose ponovo lepršavost, povremena melanholija je obojena optimizmom kao u maestralnim numerama Imitation Of Life. Čudesna kombinacija gorko-slatkog pop zvuka stvorena u suludom umu Briana Wilsona nakon tri i po decenije je dobila adekvatan odgovor.

Ne dokučivši, ipak, visine slavnog Automatic For The People albuma, Reveal najviše podseća na gitaristički Monster. Tekstovi skrivenih značenja sa, opet, povremenim aluzijama na otvoren prostor, vazduh, let i slobodu, odlični instrumentali, tradicionalno odstupanje od standardnih klišea, sve je to Reveal. Organski, topao, ljudski rock album. Nema hitova poput Losing My Religion ili Everybody Hurts, ali zato je tu 12 odličnih rock pesama koje odišu zrelošću i samopouzdanjem.

Poslednji album Around The Sun je logičan nastavak jedne velike karijere, oslonjen na prošlost sa pogledom u budućnost. On opet nudi obilje materijala vrednog istraživanja.

Menjajući status “dinosaura” za slobodu istraživanja sopstvene muzike, R.E.M. su ostvarili ono što danas jesu. Bend koji snima dobre albume, drži fenomenalne koncerte, retko greši, uvek daje maksimum, što je posle 25 godina karijere činjenica sa kojom se može pohvaliti vrlo mali broj bendova koji stavljaju prefiks rock ‘n' roll ispred svog imena.

Trojka iz Džordžije je za dve i po decenije prešla put od perspektivnih nada američkog rocka do ponositih sretnika koji se baškare na samom vrhu rock mitologije 21. veka. R.E.M. su bend osamdesetih koji se naslanja na razočarane vizije šezdesetih, R.E.M. su kosmopolitski zvuk izgrađen po skladu ritmično-melodijskih uzoraka koji se nalaze u međusobnoj koheziji i koji biraju zajedništvo umesto hijerarhije, što je za prosečne, zašto ne reći, uvek lakša varijanta izbora.

Prihvaćeni kao jedinstveni nosioci poetike u kojoj se prožima eklektičnost i inovativnost, pri tome uspevajući da podele ljubav i naklonost kako insajdera tako i najšire publike, R.E.M. se već petnaestak godina, dakle posle nekoliko prvih ploča, nalaze na poziciji neslužbenih promotera vantrendovske različitosti. Upravo ta bezobrazna različitost i fascinantni katalog bez ijednog ozbiljnijeg umetničkog srozavanja Brze Pokretače Očiju svrstava u bisernu nisku bendova koji nisu nikad podbacili.

Neće ni u petak, 21-og. U Beogradu.