Američki hard-core preselio se, posle poplave hip-hop i nu metal zvuka, na marginu, što je uticalo i na ovdašnju priliku. Beogradska HC scena koja je napravila proboj 90-ih je jednostavno nestala. Ta generacija (
Ritam br. 4, 1994. str. 22-24) je odrasla i shvativši da svet u kojem živi permanentno pati od sličnih problema, okrenula se pitanju sopstvene egzistencije.
Poslednji izdanak corea na domaćoj sceni, najblaže rečeno, nije doneo nikakav napredak u odnosu na svoje slavne prethodnike. Six Pack su se prepustili čarima dobre zabave (i ostali na tom nivou), dok Dog House nikada nije stekao širu publiku. Oba benda karakterišu nedostatak ozbiljnosti, kako sviračke tako i tematske. Erozija je značajno zahvatila tkivo jer je HC kao žanr nezamisliv bez patosa istrajavanja na unapred izgubljenoj bitki protiv Sistema. Core, u to nema sumnje, predstavlja jedan donkihotovski posao, tu samo pregalnici opstaju. Ta oštrica se zagubila i domaći bendovi su počeli da liče na drugorazredni američki teenage punk.
Album
False Reality beogradske grupe
Tea Break možda baš iz tih razloga zvuči kao osveženje. Tea Break (Igor, Misha, Mlađa, Dusko) deluju neopterećeno negativnim nasleđem situacije na sceni, kao da su svesni činjenice da sviraju muziku koja je već duže vreme van glavnih tokova.
Što se tiče zvuka tu je sve na mestu gitare su bučne (naravno, sve u granicama njujorškog HC-a) a rifovi oštri; melodični refreni i brze jednostavne pesme dobro su uklopljene sa žestinom. Nekoliko pesama (3 days, Can’t change the world), kao i pravovremeno (negde pred sam kraj albuma, kada sve preti da postane nepodnošljivo jednolično) posezanje za uzorima (Screamager - obrada Therapy?), ulaze u uši.
Tematika je dobro poznata – tekstovi (da li treba napominjati da su na nikom potrebnome engleskom?) uglavnom govore o ožiljcima koje Sistem ostavlja. Svet je pustinja, a oaze su skoro iščezle…Petnaest pesama na albumu False reality smenjuju se bez većih problema.
Rezultat, međutim, nije ubedljiv, tako da neprijatne teme ostaju i dalje aktuelne. Najpre, False Reality i posle nekoliko slušanja ostaje samo još jedan hard core album sa nekoliko pamtljivijih momenata. Reč je, ukratko, o izdanju koje se striktno drži ustaljenih žanrovskih rešenja.
Suštinski problem predstavlja to što HC na ovim prostorima nikada nije odmakao od one dominantne američke struje koja je daleko iza sebe ostavila uticaje britanskog punk i HC zvuka. Drugim rečima, taj pravac je došao kao odstupanje od čvrstih, beskompromisnih temelja koje su početkom 80-ih položili Discharge i Doom.
Zatim je postajo sve prihvatljijiviji za šire mase, dok na kraju nije doživeo pravu MTV inflaciju. Sredina 90-ih će, između ostalog, biti upamćena i po abnormalnom broju mladih na ulicama Beograda u XL duksericama sa kapuljačama i obaveznim bejzbol kačketima na glavama. Na kraju balade, ako je suditi po koncertu legendarnog njujorškog HC benda Madball u Domu omladine Beograda novembra prošle godine, kao žrtve ostaju entuzijasti koji čvrsto veruju u celu stvar.
False reality je u svakom slučaju pošten žanrovski album na kome je sve, od fotografije do poslednje pesme, na mestu, što svakako treba poštovati. Posle svega što je zadesilo ovdašnji HC, Tea Break šalju optimističku poruku. Pa ipak, da li je taj optimizam opravdan?
Komentari