Rolas De Aztlan: Songs Of The Chicano Movement

Čikanosa i njihovih potomaka ima u SAD toliko da analitičari već neko vreme malo skrivaju te podatke. Zato je pojavljivanje ove prve referentne kompilacije sa temom politički angažovane muzike te zajednice vrlo bitan događaj, posebno imajući u vidu da iza njenog sastavljanja stoji tim najozbiljnijeg svetskog izdavača, kad su u pitanju snimci “narodne muzičke umetnosti”.

U ovom slučaju selekcija predstavlja najbolje od radikalnih “folk” autora američkih Meksikaca unazad 30 godina - a nije li tu već dovoljno elemenata za jedno malo čudo revolucije u slušalačkom iskustvu, kad revolucije već nije bilo tamo gde se ona morala desiti.

Tokom pravljenja jednog od prvih brojeva magazina Ritam, imali smo malu raspravu o tome kako tretirati tada najnoviji album Los Lobosa. Njihova ključna ploča - Will The Wolf Survive - bila je objavljena kod nas i mi smo smatrali da je naša kulturna misija tumačenje, približavanje, podržavanje i dalje praćenje njihovog rada. Los Lobos su bili jako dobra rock ‘n’ roll grupa u esencijalnom smislu te reči, u vreme kad nije bilo takvih novih, i kad je izgledalo da će ih teško biti u novoj, em-ti-vi-jevskoj, zlatnoj eri pop muzike.

No, oni su nas 1989. prilično iznenadili jednim off izdanjem sastavljenom od pesama koje su smatrali svojim pravim muzičkim korenima - La pistola y el corazon bila je kolekcija starih čikano numera, od ljubavnih do pobunjeničkih, otpevana od strane ljudi koji su verovali u njih. Mada je nekoć naša oficijalna estrada patila od fascinacije Meksikom (vidi pod: Nikola Karović i socijalistički eskapizam odmah posle II svetskog rata), po prvi put se nešto ovako autentično pojavilo na našem tržištu.

Podrazumeva se da je recenzija koju smo objavili (Ritam 3, april ’89) bila improvizacija, jer šta smo mi mogli realno znati o Čikanosima i njihovoj evoluciji u značajnu kulturno-ekonomsku silu unutar Severne Amerike, osim onog što nam je u to vreme poručivao film La Bamba – da su američki Meksikanci imali svog udela u razvoju ranog rock n rolla? Na svu sreću, emotivnost ove muzike bila je dovoljno neposredna i rečita, a poezija naivno-upečatljiva, te sam se samo njenim opisivanjem izvadio od mogućeg foliranja i pretvaranja da razumem nešto što nikako ne bih mogao.

U suštini, bila je to etnička muzika koju su Los Lobos svirali na svadbama i drugim zabavama na kojima su zarađivali prve stalne novce od muziciranja, world music iz Kalifornije.

U tim numerama za okretni ples bila je prava istina o poreklu njihovog romantičnog rocka, sa sentimentom kog je tad imao malo koji bend sa one strane Springsteena i prava istina o bogatom tradicionalnom utemeljenju kog je imao malo koji od revival sastava tadašnjeg američkog “povratka korenima” na underground rock sceni.

Ovaj neobičan album Los Lobosa ukazao nam je da je ceo američki jugozapad velika latino kulturna teritorija o kojoj nismo mogli mnogo da znamo, i o kojoj se nije mnogo znalo ni unutar Estados Unitos. Zato nije ni čudo da upravo njihov najraniji poznat (i do sad neobjavljen snimak) nalazimo baš na kompilaciji Rolas de Aztlan, koja nam donosi pravu stvar u nebrušenom obliku – kao presek više decenija društvenog angažmana muzičara čikano zajednice, ovde imamo originalne pesama u slavu radničkih i sindikalnih prava snimljene na ulici, potom interne radijske hitove u slavu etničkih sloboda, te bar dve fantastične numere koje obogaćuju istoriju rock muzike.

Pre svega sinematično Al Reyesovo dokumentarno svedočanstvo povratnika iz rata tipa Lovca na jelene, u ambicioznoj kompoziciji Vietnam Veterano dramatično oživljenoj ubačenim snimljenim delovima razgovora sa bivšim vojnikom i audio snimcima ratne akcije.

Druga je pesma Chicano Park SambaLos Alacranes Mojadosa, muzičkih lidera ove zajednice tokom 70-ih, koja predstavlja konačno sažimanje svih gorenavedenih tema u dirljivu priču o epskoj borbi cele zajednice za svoj park u predgrađu San Diega, paridigmu borbe za svoju teritoriju i “ujedinjena predgrađa”.

Ipak, većina pesama zabeleženih ovde su huelga protestne pesme radnika u polju, te corrido kao pandan našim junačkim epskim - sve one su nastale u periodu samoosvešćivanja čikano zajednice, od 1966. do bližih vremena. Da “Meksikanac neće i ne može postati gringo”, tokom tih godina je postalo politički program. I mada među pesmama ima i prepevanih klasika pobunjenog radnog naroda (“No nos moveran” / “We Shall Not Be Moved”, sindikalna himna iz doba Prvog svetskog rata), većinom se radi o autentičnim borbenim pokličima u formi pesme ili - uz veći odmak - komentarima na način na koji se vrši amerikanizacija i samoamerikanizacija čikano zajednice.

Danas, kad se slušaju ove numere, u svetlu Bushove borbe da potkreše krila tom sloju, makar gradeći Berlinski zid prema Meksiku, sve ovo deluje još potresnije – toliko broj Čikanosa se u stvari samo trudio da postane najobičnije američko građanstvo, da bi im i to bilo neopozivo uskraćeno.

Aztlan je mitska zemlja iz koje potiču Asteci, tako da je smisao naslova ovog albuma, otprilike: “Pesme iz naše domovine”, uz jasno izrečenu pretenziju ka jugozapadu SAD kao geografskom odredištu tu mitske domovine, i uz poruku da socijalno i nacionalno-kulturno oslobođenje idu ruku pod ruku. Ono što je odmah jasno je da hipicima, bitnicima i njihovim privatnim dramama ovde nije bilo mesta, niti je ceo ovaj paralelni razvoj imao mnogo veze sa onim što se belcima dešavalo u isto vreme. Na primer - kad vietnam veterano hoće da kaže da mu se nešto veoma loše desilo u južnoj Aziji, on nam konstatuje da je morao u vojsku, potom počinje da broji koliko ih je poginulo na obe strane u jednom okršaju u kom je zaista bio, i na kraju kaže da se vratio kući sa košmarima, te da mu se mama zamalo onesvestila od sreće što ga vidi. Kad povratnik kaže da nije mogao da sačeka da se vrati kući i prestane da se plaši, tu nema mistifikacije i poetizacije koja ne priliči temi koja tako suštinski razara život kao takav. Poezija je već u govoru o iskustvu rata iz ugla jednog običnog običnjaka.

O tome je reč kad god se govori o zaista vrednoj “folk” muzici – ona u sebu sadrži svima razumljiv individualni govor o opštoj temi, to je pesma jednog čoveka o nečemu što nas se svih tiče. U velikom broju slučajeva - to su smrt... i sloboda.

Na kraju preslušavanja ove kolekcije, ostavlja se jedno pitanje otvoreno: kako to da je toliko ovih pesama ustvari svedočanstvo o ljudima koji su suočeni sa smrću ili sa borbom za slobodu, ili sa borbom za golu egzistenciju, odnosno puko preživljavanje? Kako to da su američki Meksikanci u svojoj veseloj muzici punoj podvriskivanja i neobuzdane strasti imali toliko susreta sa skeletima i kako to da su morali da nauče da se sa smrću nose kao sa svakodnevnom pojavom?

Ubistvena priroda narcističkog američkog društvenog ustrojstva tek se može naslutiti iz onog što nam govore rock autori, pa i generacije raznih off-umetnika inspririsanih folkom. Svi manjinski interesi danas su udavljeni u sistemu represivne tolerancije kome su temelji postavljeni odmah posle vijetnamskog fijaska, jer je Vijetnam bio samo lekcija iz upravljanja za one koji stvarno vode SAD – a šta bi drugo i bio... ista politika “opravdane agresije” vodila se odande otkad je ta država stupila na svetsku pozornicu.

Nova, postvijetnamska unutrašnja politika omogućila je profesionalizaciju vojske i vidljivost manjinama, čime su smanjene socijalne tenzije, ali bez suštinske promene statusa. Obezbeđeni od pobune u svom dvorištu, nastojnici Bele kuće su potom mogli da se bave nametanjem moralnih pitanja svetu, uspostavljajući novu političku platformu za čistu globalnu dominaciju, koju su konačno dosegli, usput zaposlivši kompletnu industriju popularne zabave na pravljenju svetlucave magle oko jedne od najvažnijih činjenica prošlog veka – o ubilačkoj prirodi spoljne politike ove zemlje, koja u svom totalu predstavlja jedno od najdestruktivnijih modernih zbivanja i čija suma potrošenih ljudskih života višestruko prevazilazi ujedinjene napore svima poznatih zlikovaca. Čista masa rušilačkih avantura koje su Amerikanci priredili drugima i svojim manjinama u poslednjih stotinak godina, te apsolutan broj žrtava spoljne i unutrašnje politike kako to tamo neko shvata, višestruko prevazilazi Drugi svetski rat – to je tačna i ne tako velika tajna istorija XX veka. U svojoj sumi ovo je dovoljno da izopšti celu njihovu političku klasu iz međunarodnih odnosa do daljnjeg i smesti je u ludačku košulju kao izvor globalne sociopatije, međutim svet još nije imenovao tamošnjeg konkretnog velikog zločinca, pa ovi istorijski i psihološki momenti svima nekako izmiču. Osim onima koji su tamo, a oni nisu u stanju mislima da obuhvate veličinu američke šovinističke perverzije, jer u njoj žive.

Sve te mene upravljačke sile beleži ova mala kompilacija, koja najrečitije svedoči o patnjama miliona unutar SAD. Američki šovinizam ne postoji kao koncept u društvenoj teoriji, i nijedan internet pretraživač vam neće izbaciti ništa kad upišete ove reči, čak ni jedan jedini studentski rad. Nemoguće je da u ovom slučaju imamo jedini primer nacije bez sopstvenih šovinista, pa ipak, moderna istorija želi da verujemo da je to baš tako. Zbog čega onda postoji tako veliki broj dugačkih senki u političkoj prošlosti ove ponosne nacije – zbog čega dvestagodišnji genocid nad urođenicima, zbog čega robovlasnički sistem i rasizam koji i dalje traje, i zbog čega se, naposletku, i Čikanosi bore za svoja prava, još i danas?

Odgovor je sasvim jasan – zato što nikakva prava nemaju i nisu ih ni imali, jer su drugačiji, te im je nikad opisani, ali sasvim stvarni, američki šovinizam razarao zajednice. Kao velika bezimena ledena senka nad celim društvom, ideologija američkog šovinizma ostavila je tragove na unesrećenim etničkim grupama i pojedincima, tragove o kojima se pesme pevaju već decenijama.

Zato pravo pitanje posle slušanja ove drage male ploče i ne može biti “gde su ove pesme do sad bile?”, već “a šta je bilo sa onima koji nisu mogli da ih pevaju?”. Odsutne žrtve govore jednako glasno, a njihova pesma strašnija je nego što možemo da zamislimo.