Tajna istorija novije domaće pop muzike bila bi pustoš bez zvučnih pejsaža koje proizvodi Virvel. Punih pet godina čekali smo njihov povratnički album
Odgurnimo na stranu sve klišee o teškim drugim albumima. Neki drugi albumi su teži od ostalih. Ono što je prvi diskografski podvig grupe
Virvel značio 2001. godine u Srbiji nije lako unaprediti. Možda otud pauza od pet godina. Ne brinite – ovaj povratak nije
Second Coming.
Ne pada mi na pamet sastav
The Stone Roses tek tako. Siguran sam da bi većina upućenih u rad Virvela pre očekivala da se ovde pominju neke druge grupe, možda i sam
Simon Reynolds, čovek koji je na svet bacio prokletstvo izumevši termin post-rock. Ipak, Roses... Analogija je, u mom slučaju, jednostavna – ono što mi je prvi album te grupe učinio kada sam imao 16 godina, pomenuti debi Virvela mi je priredio kada sam imao dvadeset i sedam. U, očekivano, nešto manjoj razmeri mi promenio život, dao mi nadu, uperio mi prstom u već zaboravljenu zalihu optimizma, protresao me emotivno i učinio da zavidim ljudima koji su u stanju da sve to u meni izazovu. I onda – petogodišnji zev, tokom kojeg smo previše retko mogli da ih čujemo.
Ovaj album slušam već šest meseci. Još od prvog trenutka kada sam ga čuo, pustivši ga na diskmenu jedne grozno hladne decembarske subote, mučim se sa ovom recenzijom. Počinjem, zastajem, patetišem, rasplinjavam se. Očekivanja su težak teret. A Virvel na albumu Sa dna zvuči kao da se radi o najlakšoj stvari na svetu. I samo jedno nedostaje – ta neostvariva oštrica, to iznenađenje, otkrovenje, veliki prasak niotkuda koji sam doživeo 2001. godine. Dosta okolišenja. Puštam Sa dna i hvatam beleške:
Počinje
Brzi svemir. Ko ne zna tu stvar – nije pazio na času. To je bio prvi singl grupe Virvel nakon skoro četiri godine medijske ćutnje. Pisano je o njemu i na
Popboksu. Snimak čini da pomislim kako nije lako na traku ili hard disk zabeležiti sve ono što je Virvel. Prostorija se više ne čuje kao na prvom albumu. Da li je to važno? Milan, novi bubnjar (došao iz raspršenog Fonografa) je učvrstio takt benda. Ovo je bolje od bilo kog
Quickspacea, na koje referiše naslov.
Opet jutro, reći će Tijana nakon kratkog i, kako samo ovaj bend ume, lepog gitarskog prepleta na početku druge pesme. Njen glas je ubojito oružje za nas što volimo da osećamo uz muziku. Niko nije zvao. Srednji deo je malo predvidljiv. Ali nakon njega, nova strofa zvuči obogaćeno. To je još jedna od stvari koju volim kod njih – što umeju da nedostatke preokrenu u veliku prednost. Kao kada se na koncertima iz tehničkih nevolja iskobeljaju improvizacijom koja se razvije u neslućenu čaroliju.
... i tu se stvar zakomplikovala je struktuirana kao pop pesma, ali u njoj nema pevanja. Ona je lep primer gradacije i dinamike u okviru od 3+ minuta trajanja. Ukoliko se zapitate zašto u smenjivanju tiho/glasno/tiho ‘refren’ zvuči uzdržano glasno, na kraju pesme (znam, znam, nema pevanja) će vam biti jasno. Poslovična puška iz prvog čina mora opaliti u trećem.
Charade počinje kao francuska šansona na vetrometini (uračunajte tu i zvuk harmonike i, iznenađenje!, tekst na francuskom), da bi se u nastavku nekoliko puta preokrenula. Nastaviće se kao sadcore i izmetnuti u koračnicu. Kad sam je prvi put čuo, učinilo mi se da sam usred Nju Orleansa koji tone.
Isto kao što je uvek i bilo je još jedan simbolički iskorak Virvela iz uobičajene post-rock strategije, instrumentalna kompozicija sa čvrstom formom pop pesme, njihov način da ostave oproštajnu poruku svima koji bi da ih zaključaju u tu žanrovsku sobu.
Das Boot očarava malim, polutonskim promenama u strofi koje se smenjuju sa odsečnijim delovima pesme. Tijana ponovo govori, ali će se i raspevati u razigranom srednjem delu.
Poslednje tri pesme na albumu trijumfalno zaključuju Sa dna.
Težak dan će, u gotovo sedam minuta svog trajanja, raspevane gitare sa početka naterati da foniraju, pa da, gotovo u
hard tradiciji “noga na monitoru” čvrsto unisono tuku, da bi u finalu učestvovale u nastanku
soundscapea suptilno podcrtanog kontrolisanom mikrofonijom. Zvuči kao koncizna složenost jednih
Mogwai.
Za kraj je sadcore prve klase i verovatno najlepša pesma koju sam čuo u poslednjih godinu dana. U domaćem kontekstu i duže. Možda od Tiše za Martu (opet Virvel, 2001)? Na njoj se pluta tako da osećate svaki talas. Fascinantno.
Uspavanka se divno nadovezuje na prethodnu pesmu finim klizanjem po vratu gitare koje se pretapa u repetitivnu, stalno narastajuću himničnu temu u kojoj Tijana pomalo nesigurno pevuši. Kako pesma napreduje, pridružiće joj se još glasova i učiniti da se oseća sigurnije i da se do kraja oslobodi i raspeva. Prava koračnica za malu intimnu revoluciju.
Sa dna je bio težak zadatak za Virvel. Ali, jasno je da oni zadatke postavljaju sami sebi. Sami podižu lestvicu. I preskaču je. Nešto kao Sergej Bubka. Sećate se?
Komentari