Činjenica je da se ovaj francusko-argentinski sastav (okosnicu čine francuski kompozitori Philippe Cohen Solal i Christophe Mueller sa argentinskim gitaristom Eduardom Makaroffm) bolje od većine sličnih u vreme pojavljivanja (početak 2000-ih) snašao u plasiranju do tada neotkrivenih down-tempo-chill out kombinacija.
Gotovo neiskorišćen motiv argentinskog tanga
Gotan Project su oživeli i približili mlađoj publici kroz debi ploču
La Revancha Del Tango (Ya Basta!/XL, 2001). Album munjevito probija anderground okvire pronalazeći put do komercijalnog tržišta gde ga sa osmehom dočekuje smorena japi/menadžerska ekipa. Tako Gotan Project postaje “svačiji” omiljeni bend u sezoni 2002/03. Tako su ga zavoleli i iskreni poznavaoci savremene muzike, poštovaoci tanga kao plesa i filozofije, kao i oni kojima je to samo
lepa muzika.
* * *
Za takvu vrstu transformacije bukvalno preko noći, Gotan Project nimalo nisu krivi. Sastav se uspeo distancirati od sveopšte evropske pomame na tangom svrstavajući se u redove nezavisnih (osnivanje sopstvene etikete Ya Basta! dovoljno govori, kao i njeno značenje).
U to vreme Thievery Corporation se (ups! ko to beše?) nakon svog debi izdanja, nastavljaju valjati u dub ritmovima dok i sami nisu postali valjušci, neprimetni u masovnoj produkciji čiji su nesvesni pokretači. Umetnost njihovog francuskog pandana krije se u jedinstvenoj emociji tanga suptilno i znalački transformisanog u soundtrack za početak novog veka. Nastupi kojima smo nekoliko puta prisustvovali u Beogradu duboko su nas uveravali u pravi smer koji ovaj sastav sledi.
Kao izuzetni poštovalac GP, naročito posle najležernijeg intervjua koji sam ikada uradio (uspevši da ih tokom razgovora “isprovociram” i upoznam kako staložene, spontane i izuzetno nadahnute umetnike), sa neskrivenim žaljenjem konstatujem da je drugi album prilično podbacio. Pomenuta kreativnost očigledno je zakazala, a GP prete da čak brže od pomenute Korporacije pređu na onu drugu - štanc stranu.
* * *
Lunatico tumara, luta bez jasnog cilja, jasne odrednice. Ređaju se prepoznatljivi i već čuti semplovi sa prve ploče, neke nedovoljno upečatljive melodije čija je očigledna svrha da demonstriraju virtuoznost svirača tradicionalnog tango instrumenta – bandoneon, pa onda to OPET filovano semplovima o Argentini, tangu, Fidelu Castru, uz nekoliko neverovatno mlakih jednoličnih pesama. Zar je moguće da na albumu na kom su radili skoro četiri godine nema poštenog singla?
Članovi GP morali su biti svesni čitave lavine kompilacija čuvenih Piazzollinih tema, što u remix što u unmixed varijanti, koje su nakon La Revancha Del Tango bukvalno zatrpale tržište. Jednostavno, moralo se računati na očekivanu prezasićenost publike. Tango kao inspiracija i kao odrednica u samom nazivu benda (go-Tan-go-Tan-go), jasno je, ne može ih udaljiti preterano od početaka ali zasigurno je mogla razviti priču u bezbroj zgodnih gitarskih elektro zanimacija koje bi osvežile ceo pristup obogaćujući aranžmane.
Pri tom prvenstveno mislim na saradnju sa sastavom
Calexico (u pesmi
Amor Porteno) koja, iako ozvaničena svega jednom pesmom na ovom albumu, ipak ostaje nedovoljno iskorišćena u ostatku ploče. A kakav je to go-Tan-go mogao biti... Sa izuzećem obrade
Cooderove teme za film
Paris Teksas, kao i singla
Diferente koji u naznakama govori o mogućem usmerenju, njegovo značenje se na žalost ne može pripisati ostatku albuma.
* * *
Kada sam prvi put čuo Gotan Project iz sveg srca sam želeo da idem na časove i naučim da igram tango. Maltretirao sam sav ženski svet oko sebe da mi se pridruži u strastvenom, doduše nasumičnom nabadanju improvizovanih koraka. Sa Lunatico je to preraslo u pijano teturanje beskrajnom, mračnom ulicom. Košmar.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.