Beogradska neopsihodelična scena, koju čini jedan bend, nikad nije bolje zvučala.
(samostalno izdanje)
Prvi album sastava Bitipatibi spada u one nesvakidašnje događaje na kulturnoj mapi Beograda za koje nema objašnjenja. Nema najave, nema čak ni scene odakle dolazi ovaj impresivni neo-psihodelični zvuk, koji kao da je preselio Paisley Underground u sred zgrade BIGZ-a. Nema vidljivog razloga, a ipak se dešava - kao i sve dobro odavde, radi se o samorodnom proizvodu nečijeg višegodišnjeg mukotrpnog sanjarenja.
Susreo sam ih uživo par puta, oba u različitim izdanjima i svaki put sam bio uhvaćen monolitnim zvukom koji u sebi krije Uninu fragilnost kao najveće blago. Verovatno je svako prisutan bio zatečen u susretu sa samozagledanim i samouverenim bendom u kome svaki instrument ima svoju rečenicu, koju priča paralelno sa ostalima - jednu za rok grupu sasvim neoubičajenu moć kontrolisanog improvizovanja, koje se na kraju u kritičnom momentu uvek ujedini u prepoznatljivu pesmu sa refrenom. Grupa sve vreme nalazi novu i novu snagu da iznenadi i sebe i slušaoca neobičnim rešenjima, strukturama, aranžmanima, koji predstavljaju mali prepad na žanr kome navodno pripadaju. To se verovatno zove originalnost - ali kako god da se zove – treperavu sanjalačku moć koju donose sa sobom Bitipatibi, to tiho obećanje nečeg većeg što se pomalja kroz njihovu muziku, skoro nismo čuli kod nekog našeg benda.
Tajnovit po poreklu, tajnovit po zvuku, on nije nimalo tajnovit kad su u pitanju inspiracije – ovde su mnogi momenti intimnosti sa muzikom iz prošlosti, kao prizivanje Mazzy Star bar na jednoj pesmi, nekolicina gothic i shoegaze bendova što padaju na pamet, potom daleki odsevi sete jednih Joy Division, jednako kao i Margitino omamljujuće sviranje klavijatura na albumu Katarina II – ali to su samo manje ili više udaljene asocijacije usputnog posmatrača. Bitipatibi imaju svoj osećajni život kojim sa vilinskom elegancijom pune pesme - navedene reference su tu samo kao preka pomoć u opisivanju nečeg jedinstvenog, što može samo sad da se dešava i svaki put preti da oduzme dah, što se ponekad zove Andrija, ponekad Milutin, ponekad šetnja po snegu do zore, ponekad slanje stote poruke, ponekad čekanje da li će on doći na žurku...
Superiorna , mesečarska unutrašnja lepota kojom se zanosi ova ploča, nije nešto što će zastariti. Naravno, svi su tekstovi ovde ljubavni, kao da sme drugačije. Zar nije uvek tako bilo, zar nisu svi tekstovi pesama koji su nas se ticali bili ljubavni? Ali ovi su još i nešto više – teško da ima boljeg priloga ženskom odrastanju ovde i sada od ovih zapisa u kojima su osećanja jedini kompas u tumaranju gradskim prostranstvima. Šta više, osećanja i potreba da se ponovo i zauvek iznova proživljavaju, razlog su postojanja muzike Bitipatibi.
Bitipatibi potpisuju jedno od onih izuzetnih malih ploča kojima ćemo se vraćati u godinama koje su pred nama, ili iza nas, svejedno. Upravo takva izdanja ostaju duže u nama nego neka mnogo priznatija, menjajući naše pravce kretanja na nepredvidljiv način, zato što su nam podarila mogućnost dodatnog osećajnog života, desetak razloga da kroz nekog drugog i njegovo čekanje da neko dođe, ne zaboravimo da i mi možda takođe čekamo nekog da dođe po nas...
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
plasticni (gost)
| 22.03.2013. 01.43.24
ovo bolje komunicira sa lejdi gagom i dzastin biberom nego sa /zipa sad!/ paisley undreground-om.
definitivno, kraj psihodelije u begu
-
n. (gost)
| 22.03.2013. 02.08.25
Slušao sam ih više puta uživo. uživao.
album preslušao bar dvesta puta. i jos toliko ću puta. bar.
-
Ivan (gost)
| 22.03.2013. 11.11.07
Istina, odličan album.
-
brate (gost)
| 22.03.2013. 13.44.48
carski album!
bravo bravo bravo
-
i ja ti stotu poruku pišem (gost)
| 28.03.2013. 21.04.44
Sjajan je album! Imala sam priliku da ih slušam na "Jelen Demo Fest-u" u Banja Luci...odudarali su od ostalih bendova, ali kao i svaki put, pobjednici su neki drugi, "prijemčiviji" bendovi..no to nema veze...ovo je njihovo vrijeme u kojem nam imaju šta reći ...Apsolutna muzika! ! !
-
boka (gost)
| 26.06.2013. 23.24.16
Ambrozic koji je inace dobar je mozda malo ipak pogresio ovde. Nema ovo puno veze sa PA a sigurno nije jedini neopsihodelicni bend. Neka poslusa Mrcine, koji bi pre trebalo da ponesu takve epitete a i sviraju odranije (iako im je ime pre pankersko) ili Kriske, koji su psihodelicniji od Bitipatibi ili novosadski Emanuil, pa cak i Vien Lur ... ima zaista dosta bendova takvog usmerenja.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.