True North

(Epitaph Records)



Tape my head and mike my brain,
Stick that needle in my vein. (Pynchon)
 

Muzika za deiste, teiste, naturaliste i one koji nemaju pojma šta ta tri pojma znače. Moguće da je ideologija losanđeleskih Bad Religiona "doista" sažeta u We're Only Gonna Die sa debitantskog albuma: How Could Hell Be Any Worse?: "Early man walked away as modern man took control... We're only gonna die from our own arrogance". Moguće je da je veći deo njihovog opusa samo platforma za usmene i pismene pamflete harizmatičnog lidera, pevača i doktora evolucionarne biologije Grega Graffina. Moguće da se njegov autorski partner, gitarista i osnivač diskografske kuće Epitaph Records, Brett Gurewitz samo dosetio načina da prehrani porodicu.

Šesnaest albuma, zasad jedino što poznajemo, svedočanstvo su sviračkog razvoja i umeća menjanja brzina u punk rock melosu/idiomu. U smislu kontinuiteta stilski jedino odskače totalni prog izlet - Into The Unknown (1983). On u njihovoj diskografiji danas zauzima otprilike isto mesto kao recimo u slučaju Ramonesa - End of the Century (1980 - produkcija Phil Spector). Naime, iste (1983) godine objavljeno je izvinjenje sledbeništvu, EP Back to Known.

I upravo su fanovi ti koji su glavni oslonac i inspiracija benda koji je kumovao stampedu američkih "neo punk" bendova, izdvojimo: Fall Out Boy, Distillers. Stalno u kontaktu sa svojom bazom (30% pošte i mailova na njihovu adresu stiže iz Evrope), Graffin i na True North promoviše ideje koje zagovaraju četiri konjanika Hutchins, Dawkins, Dennett i Harris.

Slagali se s tim idejama ili ne, dve stvari su jasne:
1. True North, nekad je daleko, a nekad blizu epohalnog Against The Grain (1990)
2. "When I find true north / With or without a friend / Keep searching till the end". Šta je Higsov bozon -božanska čestica? Traganje za istinom i stručna polemika se nastavljaju.

U intervjuu za premierguitar.com Gurewitz, ovih dana u Dharma And The Bomb modu, detaljno opisuje nastanak najnovijeg albuma. Karakteristične tripartitne harmonije koje interno zovu “oozin’ aahs”, možda su na TN prisutnije nego ikad pre do sada. Ne nedostaje ni gitarske pirotehnike (Dept. Of False Hope) začinjene rifovima ala Cheap Trick ili Robert Fripp, Epitaph i jeste dobio ime po pesmi King Crimsona. Ono što pomalo kvari opšti ugođaj je digitalno ispeglana, septična produkcija. Malo smeća i prljavštine, pa i grešaka u binarnom pro tool obrascu inače uspešne himnične Changing Tide, dinamične Vanity, efektne The Island bi svakako popravili utisak. Niko ne očekuje od po spostvenom svedočenju nekadašnjeg ekstremnog konzumenta punk grupi-krompiruša - Graffina, novog Stiva Batorsa, niti da se Gurewitz ponovo navuče na iglu i okonča karijeru kao Johnny Thunders. Ali malo više destrukcije, pa i u zrelim univerzitetskim i biznismenskim godinama ne škodi.

I Brian Baker (Minor Threat) i Greg Hetson (Circle Jerks, Red Cross) na ritam gitarama poseduju taj kredibilitet.

(Samo)citiranje u Fuck You, Sham 69 (When the kids are united, they can never be divided) u Robin Hood in Reverse ne dobacuju dovoljno daleko za bend s takvom reputacijom. Superhika smo davno upoznali.

Težnja za ultimativnim stadionskim "hitom" vuče još od naivnih deklamacija/singlova sa prethodnika: Raise your Voice (1998) i Kyoto Now (2002), pa i ranije. Novi Bono nam nije potreban. I bez parola, medijske pompe, hiperprodukcije, velikih tiraža, sa krajnjom sekvencom Graffinovog manifesta okvirno možemo da se složimo: "PUNK IS: the constant struggle against fear of social repercussions".

Koga u krajnjoj liniji zanima zabava, opijanje vikendom, socijalne mreže i video igrice, može i ovaj put da se oseća u potpunosti (samo)zadovoljenim.