That Stripped Sunlight Sound (DVD)

U jednom trenutku tokom nastupa Robert Forster pominje činjenicu da skoro svaki izvođač danas ima bar jedno video izdanje, a da su The Go-Betweens poslednji bend na planeti bez zabeleženog koncerta. Sarkazam koji se provlači kroz ton koji Forster koristi je vrhunski zabavan, on pokazuje koliko ovaj bend (ne)mari za poslovnu stranu rock ’n’ rolla: sve je u sviranju, a malo ili ništa u svemu ostalom što sviranje prati.

U svakom slučaju, hvala bogu za That Stripped Sunlight Sound. The Go-Betweens najzad izdaju oficijelni živi album, dugi niz godina i sa nestrpljenjem očekivan (izuzev Live In London – nezvanično englesko izdanje iz 2004). Verovatno pod pozitivnim pritiskom jedne od najsolidnijih baza fanova na svetu (bend se takmiči sa The Pixies u kultnosti), naši australijski prijatelji izdaju puno žive muzike odjednom. Video i audio zapis koncerta iz kluba Tivoli u rodnom im gradu Brisbaneu – kolaž od 16 pop himni koje nas na nostalgičan i nežan način vode kroz karijeru jedne od najboljih pop grupa na planeti i video dnevnik Roberta Forstera i Granta McLennana snimljen dan posle koncerta u nekoj dnevnoj sobi – The Acoustic Stories, kako se ova porcija zove.

Još pod uticajem prethodnog dana i prelepog/uspešnog koncerta, kao dvojica poeta koji se posle nemirnih godina lutanja vraćaju na mesto gde je sve skromno počelo, Forster i McLennan bespretenciozno vode gledaoce kroz priču dugu 20-ak godina postojanja The Go-Betweens.

Kada sam pre malo manje od godinu dana išao na njihov koncert u jednom od njujorških klubova gde su promovisali fantastičnu ploču Oceans Apart, upoznao sam momka koji je bio jedan od izvođača koji su zagrevali publiku. Pitao sam ga kakvi su frajeri McLennan i Forster, i on mi je odgovorio da je viši tip sa crnom kosom (Robert Forster) ljubazan i kurtoazan, a da je niži sa obrijanom glavom (Grant McLennan) drkadžija koji insistira striktno na australijskom pivu. Nisam bio iznenađen. Kao i na pločama, Forster je taj koji je direktniji i racionalniji (iako skoro uvek naopak i uvrnut) u svojoj lirici, da ne kažem ljubazniji, a McLennan kao neka vila koja navlači mornare na stene svojom neodoljivom melodijom na harfi, šarmira svojim nežnim vokalom i senzibilitetom da bi oni pažljiviji primetili mnogo više ciničnosti nego što je dozvoljeno u takvoj prelepoj pop formi (Da li sam čuo Morissey?). U svakom slučaju, obojica su vredni gledanja – Forster je definitivno zabavniji u svom izdanju polupijanog engleskog poete iz viktorijanskih dana a McLennan u nešvilskom heart on the sleeve grču.

(trivia: Momak koji je McLennana nazvao pogrdnim imenom je Alec Ounsworth iz grupe Clap Your Hands Say Yeah)

Black Mule , McLennanov antiratni apel, prelepa je folk balada, a Clouds, originalno sa najbolje The Go-Betweens ploče 16 Lovers Lane, zvuči kao Simon&Garfunkel ako zatvorite oči. Bukvalno. Novije pesme iz druge faze benda (kasne 90-e do danas) zvuče baš kao i stari klasici. Možda najbolja dva momenta na CD-u predstavljaju Draining The Pool For You i Spring Rain, obe Forsterove rendicije. Mc Lennan sija na Was There Anything I Could Do i Boundary Rider. Karen, koja zatvara disk i DVD, jeste flertovanje sa ranim 80-im kada su dvojica junaka crpeli inspiraciju iz njujorške postpunk scene i konzumirali Verlainea i Reeda. Vredno je pomenuti i da special features sekcija sadrži komentare fanova, od kojih neki znaju ovu dvojicu iz dana kada su svirali na kućnim rođendanskim zabavama svojih prijatelja.

I za kraj, evo kako Robert Forster objašnjava naziv That Striped Sunlight Sound: “It’s no manifesto. It’s a feeling. A feeling our own music gave us... It could be the sun coming through blinds as you play a record (so it’s sun on the music). It could be the sun coming through as you practice in the loungeroom of a large Brisbane house of a certain era. Film posters on the wall. Heavy old furniture... It’s the shimmer of the Fender guitar. Backed by groovy plunking bass and simple drums.It’s harmonies and tough-minded pop songs... It’s the sun on a girl’s shoulder length hair. It’s the look on John Sebastian’s face on every Lovin’ Spoonful album. It’s the Talking Heads as a three piece in 75/76...”.

Dug je bio put od australijskih plaža, malih zadimljenih londonskih stanova i američkih pustinja do kluba Trivoli sa pet kamera. Bardovi su se vratili kući.