Bez obzira na to kakve mu etikete lepili samoproklamovani postmodernisti, muzika Richarda Ashcrofta poseduje onaj žar i energiju koju oni upravo tajno priželjkuju. Biti strejt u ovako posrnulom svetu treba shvatiti kao apsolutni kompliment
Počeću godištem:
Richard Ashcroft je rođen 1971, no ovaj momak je očigledno sazreo znatno ranije od većine vršnjaka. Njegove pesme poseduju emotivnu dubinu, melodramsku tenziju, umerenu dozu melanholije i optimizma.
Ashcroft je jedan od retkih koji je sopstveni bend (
The Verve, 1989-1999) ugasio na vrhuncu popularnosti, ne dozvolivši tako da stvar postane usiljena. Izbegao je situaciju da se budući albumi porede sa retko savršenom rock pločom 90-ih
Urban Hymns (1997) i tako budu razapinjani po muzičkoj štampi od nemila do nedraga. Vredno divljenja.
Richard ubrzo započinje solo karijeru i još jednom trijumfuje – u pitanju je album Alone with Everybody (2000). Nakon izlaska iz narko pakla i čvrstog opredeljenja za život sa obe noge na zemlji i sa ženom koju voli, Richard dve godine kasnije objavljuje Human Conditions, koji je zvučao neuporedivo slabije i nedovoljno ubedljivo. Mediji su imali o čemu da raspredaju, no bez obzira na prosečan kvalitet te ploče, pratilo ju je nekoliko dobrih singlova kao što su Science of Silence ili Check the Meaning.
Od tada se promenilo dosta toga. Richard se već može svrstati u srednju generaciju kantautora, jer na sceni vladaju novi (pa... u glavnom precenjeni) magovi koji inspiraciju traže u svojim seksualnim interesovanjima ili prilično depresivnim životima, punim lutanja i praznine. Šta Richard Ashcroft traži u svetu u kojem sada dominiraju Antony Hegarty ili Devendra Banhart?
Naspram tih novih "bizarnih" zanimacija, izgleda da Ashcroft već pripada vremenu prošlom. Tako su mahom i opisivali tek objavljeni album Keys To The World. Iznenada je, po mnogima, počeo da piše i komponuje suviše “čisto”, no svako ko je barem za trenutak uspeo da se distancira od te uvrnutosti koju nam servira (ne)zavisno tržište, shvatiće sve prednosti ovog izdanja. Kao i njegovog autora, čak i u okruženju koje mu ne ide na ruku.
Ovaj neobuzdani romantik od svog života ne pravi marketinški ili trendovski proizvod novog doba (kako je to u refrenu pesme Šarada pametno sročio naš Marčelo), već nesebično otvara svoju dušu dozvoljavajući i najupornijim krvopijama da se naslađuju, pošto je takvo bogatstvo duha apsolutno redak dar. Ako već mora da se poredi, ploča Keys To The World je na korak-dva do hvaljenog solo prvenca od pre nekoliko godina.
Album otvara numera Why Not Nothing, koja je za Ashcrofta dosta neobičan potez. U pitanju je društveno angažovan tekst sa jasnim političkim (antiratnim) stavom. S tim u vezi muzička pratnja odiše ubedljivim izvornim rock zvukom grupa koje su tokom 60-ih gospodarile ostrvskom psychodelic rock scenom. I o svakoj narednoj pesmi mogla bi se napisati po koja zanimljiva, da ne kažem pametna rečenica. Jer, jednostavno inspiriše, uspešno skreće pažnju slušaoca i pobuđuje osećanje bliskosti i zajedništva, bez imalo patetike.
U narednoj pesmi sledi odgovor na temu prethodne. Music Is Power zvuči kao fraza, ali joj melodija i poletnost daju dovoljnu snagu, te sve dobija željeni smisao. “Glava ti je puna / I osećaš se neshvaćeno / I osećaš da te strah brzo obuzima / I osećaš da vreme prolazi mimo tebe / Pitaš se ‘Zašto ja?' / Ako ih želiš, ovde su – imaš ih / Reči koje uvek nađu put”, i eto instant utehe u pesmi Words Just Get In The Way.
U narednim Ashcroft u najmanju ruku pokušava da shvati/objasni današnjicu i međuljudske odnose koji u njoj vladaju. Sve je tako „globalno“ i „generalno“, pa se osobenjaci i nepopravljivi romantičari poput Ashcrofta u njoj teško snalaze.
Takve su naslovna Keys To The World, World Keeps Turning ili Simple Song, koja pleni doziranim optimizmom i neobuzdanom životnom radošću: ”Otvorih svoje oči / Kunem se, ugledah svetlost / Znaš li da je istinu teško pronaći? / Nešto umire, a nastavlja da živi / I svoje suze ponekad pijemo / Srećan sam što se osećam tako / Drugačije i ne znam / Srećan, što osećam da sam dobro / I jedino mi to pomaže da prođem kroz noć / Ne plašim se, jer znam da ću preživeti”.
Od striktno ljubavnih pesama obratiti pažnju na Why Do Lovers. Ne, naziv vam nije otkrio sve o ovoj višeslojnoj emotivnoj sagi koja u interpretaciji povremeno podseća na Roya Orbisona.
Cry Till The Morning takođe pripada toj grupi pesama, ali je nedovoljno ubedljivo otpevana, što umanjuje željeni intenzitet.
Bez obzira na to kakve mu etikete lepili samoproklamovani postmodernisti, muzika Richard Ashcroft poseduje onaj žar i energiju koju oni upravo tajno priželjkuju. Biti strejt u ovako posrnulom svetu treba shvatiti kao apsolutni kompliment.
“Budale misle da ne znam kojim ću putem / Ako me sretneš, i izgleda da oklevam u izboru / to je samo zato što sam tog trenutka shvatio koji ću put odabrati.” (Break The Night With Colour)
Komentari
-
dajana (gost)
| 25.07.2008. 01.23.38
prava slika zatajnog čovjeka dok mu u nutrini vreba nemir...ćudo...
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.