Zbirka od 11 pjesma sastavljenih po ključu dva folk tradicionala + dve pesme Michaela Timinsa + sedam covera rock velikana (Dylan, Springsteen, Lennon, Harrison, Havens) predstavlja neku vrstu povratka korenima kroz eksperiment sa zvukom i samim pesmama. Način koji se slobodno može opisati kao - doslednost kroz promenu. Remek delo za koje je trebalo čekati pet dana i šesnaest godina
Spajajući u svom imenu dva naizgled kontradiktorna pojma iz mitologije popularne kulture - kauboja kao simbola pionirskog optimizma i narkomana, metaforu posrnuća pod teretom realnih slabosti i lažnog sna -
Cowboy Junkies su na neki čudan način odredili sudbinu sopstvene karijere.
Podjednako lutajući tokom protekle dve decenije između dostojanstvene melanholije, očajničkih vapaja iz dna duše i tihog optimizma, ovi Kanađani su nam poklonili niz od desetak albuma koji nude jednu od najdoslednijih karijera unutar country-folka. Pomirivši u svojoj muzici jednako uspešno uticaje
Neila Younga, Hanka Williamsa, Boba Dylana i Velvet Underground, Cowboy Junkies su stvorili reputaciju benda koji retko promašuje.
Impozantni opus se kreće od apsolutnih remek-dela (Trinity Sessions - 1989) do eksperimenata sa popom, jazzom i psihodelijom na albumima snimljenim tokom 90-ih. Zajednička ocena varira u rasponu od dobro do odlično.
Takvu konstalaciju donekle je narušavalo tek lagano utapanje u hermetičnost samog žanra: na njihovim novijim albumima sve više je nedostajalo velikih pesama koje ostaju u ušima i nakon vađenja CD-a iz plejera. Jedno od mogućih rešenja za izlazak iz tog stanja zove se Early 21st Century Blues.
Zbirka od 11 pjesma sastavljenih po ključu dva folk tradicionala + dve pesme Michaela Timinsa + sedam covera rock velikana (Dylan, Springsteen, Lennon, Harrison, Havens) predstavlja neku vrstu povratka korenima kroz eksperiment sa zvukom i samim pesmama. Način koji se slobodno može opisati kao - doslednost kroz promenu.
Doslednost je povratak na ogoljeni, svedeni zvuk sa početka karijere, a promena se ogleda u krajnje hrabrom tretiranju tuđih pesama koje u njihovim verzijama dobijaju sasvim novo značenje. Spontanost je key-word za opis ovog albuma: od snimanja koje je obavljeno za pet dana do smeha Margo Timmins koji otvara album, sve se odlikuje krajnje iskrenim pristupom muzičara koji - tek vole da sviraju!
Lebdeći vokal uz diskretnu pratnju akustičnih gitara, nenametljiva ritam sekcija, zvuci usne harmonike i pedal steel gitara u pozadini njihove dve autorske pesme, December Skies i This World Dreams Of, zvuk je koji smo od njih dobijali godinama. Ali kad krenu u tretiranje covera album, to postaje pravo malo remek-delo postmodernističke melanholije. Ili, kako sami kažu, bluesa s početka 21. veka.
Folk tretman
Springsteenove Brothers Under The Bridge sa bendžom u pozadini s lakoćom je iz stadionske himne pretvara u potresnu folk odu porodici, dok jednostavno glas-gitara-električna mandolina viđenje Hevansove
Handouts In The Rain i Harrisonove
Isn't It A Pity transformiše ove pesme u emocionalne udare neverovatne snage.
A u obradi Lenonove I Don't Want To Be A Soldier bend prevazilazi sebe: militantno fanki bubnjanje, odsečan vokal, oštar gitaristički rif sa gostujućim repovanjem (?!) D. Sandersa od Beatleove antiratne balade stvara suludi hip-hop-protest i folk urnebes na granici eksplozije.
U svetlu njihovog dosadašnjeg zvuka ova pesma bila bi eksperiment čija hrabrost nema meru da ga ne sledi isto tako hrabro tretiranje U2 himne One u perverzno ogoljenom duetu na relaciji glas-akustara, bizarnoj sestri bliznakinji Johny Cashove verzije iste numere. A većeg komplimenta u toj relaciji nema.
Remek delo za koje je trebalo čekati pet dana i šesnaest godina.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.