Treći album grupe
Ladytron, po mom mišljenju, zaslužuje mnogo više od stava koji je nekako iz prikrajka dominirao u drugačijem , očigledno “gitarskom” viđenju ovog izdanja.
Nikada mi nije bilo jasno zašto je OVDE polaritet između gitara i “ostalog” toliko tvrdoglavo uporan? Zašto rock kritika OVDE tako prećutno podržava taj polaritet, ne želeći da auditorijumu približi muziku koja nije uvek i samo vezana za klasični rock? Ono što je još zanimljivije takav odnos prema “ostaloj” muzici prisutan je i danas u našoj branši.
Naučimo da slušamo Muziku, osetimo u njoj emociju, okarakterišimo stil, prepoznajmo ideju. Treći album Ladytrona poseduje sve to, te zaslužuje znatno drugačiji pristup.
Da se manemo priče ko je na koga i koliko uticao, ponekad su te i takve teme prilično zamorne, naročito kada su, kao u ovom slučaju, očigledne:
- '80-te – da, ali, šta i u kojoj meri? Prihvatanje estetike ranog novog romantizma;
- hladni - da, ali ne zbog “takvih” instrumenata, već zbog odnosa i stava prema muzici, publici, imidžu;
- electro - da, ali ne i clash. Nisam siguran da je takva tvorevina ikada zaista postojala. Ali, ako pričamo o electro-popu, onda je ovaj bend svakako klasičan predstavnik žanra.
Album Witching Hour predstavlja jednu vrstu malog, ali veoma bitnog trijumfa za Ladytron. Šire angažovanje benda nikako nije hvatanje za slamku niti želja za bilo kakvom sveobuhvatnijom promenom, već je neka vrsta razvojnog puta.
Ladytron su ELECTRO bend i očigledno je da od toga ne beže. A zašto bi? Sve matrice su programirane, sintisajzeri pršte na sve strane sa još raskošnijim efektima, a trud oko komponovanja složenijih melodija nego na prethodne dve ploče takođe je uočljiv.
Gitare i živi bubanj angažovani su samo u pesmama gde je njihovo prisustvo logično i neophodno: High Rise, Sugar ili Fighting In Built Up Areas. Negde su vešto isfingirane kao u pesmama Weekend ili Destroy Everything You Touch.
Ladytron do sada nisu imali pravi hit, već samo nekoliko prepoznatljivih pesama na gomili. Destroy.... poseduje sve adute i potencijal za takav uspeh: izuzetno ritmična, aranžerski bogata, tekstualno jednostavna i neverovatno pevljiva. Možda su izabrali komplikovaniji put da do njega dođu, no sa ovom pesmom je uspeh zagarantovan.
Ostatkom albuma dominiraju, kako bi neko sa podsmehom rekao “mašine”. Ali, one nimalo nisu “depresivne” i nikako vas neće “izbedačiti”.
Dakle TE mašine programirane LJUDSKOM rukom, ne mogu da budu toliko hladnije i bezosećajnije od onih koji to ignorišu. International Dateline po jednostavnosti ritam sekcije možda najviše podseća na tzv. stari Ladytron i neke od pesama sa albuma 604(2001), dok refren donosi par zanimljivih ideja i kreacija vezanih za suptilno isproducirane vokale, nadovezujući se na Soft Power. Pesma je pravljena šablonski, po uzoru na teskobne novoromatičarske eseje, ali njena mističnost privlači odvodeći vas u svet glamurozne estetike novog electro talasa.
A Depeche Mode!? Naravno, da podsećaju. Tu nema ništa loše. DM odavno imaju armiju sledbenika, a njihovi uticaji se prepoznaju čak i u TV reklamama. I šta je tu problem? Verovatno što se, recimo, pesma Baeuty trznula da posegne ka najlepšim kreacijama Martina Gora.
Witching Hour je najbolji album u dosadašnjoj karijeri grupe Ladytron. Jednostavno, dozvolite da pesme ove ploče postanu deo vas. Njihova iskrenost i ponekad bolna sentimentalnost veoma prijaju, te je pored svega čini izuzetno plemenitom i... - HUMANOM.
Komentari
-
ves (gost)
| 05.11.2007. 20.43.41
jedan retko fini tekst o Ladytron :] sta je jos pisao Uros, sad me zanima? (i dalje nista od linkovanja autora :(
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.