Put albuma je možda kratak, ali prolazi u više nego ugodnom raspoloženju. Ili kao što je neko negde već rekao: „Komercijalno samoubistvo nikad nije bolje zvučalo“
Ovaj oksfordski sastav spada u red potcenjenijih u našoj sredini, jer ovde nikad nije bilo dovoljno imati (samo) autentičan muzički izraz, već se uvek tražio neki mali eksces, nešto neobično i (kao) drugačije, a podilaženje publici od strane benda se podrazumevalo.
Zbog toga (a i zbog presudnog uticaja muzičke industrije kroz MTV, Vivu i sli), uvek se bolje primaju bendovi kao što su nadmeni kalkulanti Coldplay, ili instant grupe iz 90-tih poput Elastice (čiji je debi album izašao iste godine kad Supergrassov I Should Coco). Oni su ipak „samo“ odlični Supergrass.
Supergrass funkcionišu kao trojka, a svi znamo da je to idealna rock formacija. Treba li pomenuti bendove kao što su The Who, Jam ili The Police, ali i neke koji možda nisu toliko evidentno uticali na muzičko sazrevanje članova grupe kao Cream, Nirvana ili Husker Du; nabrajanje bi zaista trajalo dugo.
Neophodno je, takođe, pomenuti i neosporan uticaj rodonačelnika melodičnog punka Buzzcocks ili The Kinks. Formacija grupe je fleksibilna tako da na poslednjim albumima imaju i pridruženog člana na klavijaturama, i to savršeno pristaje sve zrelijem i bogatijem zvuku grupe.
Posle četiri studijska albuma i prošlogodišnje kolekcije hitova, kada su mnogi sasvim opravdano pomislili da je nastupila kreativna kriza, jer do tada nisu imali slab pa čak ni osrednji album, objavljeno je ovo za Supergrass iz više razloga zanimljivo izdanje.
Album otvara Tales of Endurance (Parts 4,5 & 6), koja počinje kao da su supervizori njenog rađanja bili futuristički alhemičari Zero 7, da bi u drugom delu doživela rock interpretaciju i završila sa pitanjem u mojoj glavi o putu koji su prevalili Gaz Coombes, Mickey Quinn i Danny Gofey: od sirove melodične punk poskočice Caught by the Fuzz do ovako prefinjenog muziciranja.
Priznajem da sam je dva puta preslušao pa tek onda prešao na ostatak albuma. Dalje se na putu našla prelepa i melanholična St. Peterburg, prvi singl i pravi biser ovog albuma.
U istom štimungu se nadovezuje Sad Girl, jer sve te tužne devojke su zaista neiscrpni izvor inspiracija i životne energije. Gaz Combes svojim vokalom dominira albumom, izrastao je u repktabilnog pevača, ali i gitaristu.
To nije kraj odličnim pesmama: to je, recimo, drugi singl Low C ili lagana i nenametljiva Fin sa bajkovitim gitarskim rifom i psihodeličnim vokalom. Album sadrži (glupo bi bilo reći – samo) devet pesama, jer ovolika količina lepe i inspirativne muzike mnogima ne stane ni na pet albuma, a sve preko toga bi umanjilo domet ovog više nego očigledno za-svoj-gušt-snimljenog albuma.
Na ostatku ploče se mogu naći i simpatična špageti vestern crtica Coffee in the Pot, naslovna Road to Rouen sa dobrim novotalasnim citatom i iščašena beatlesovska Kick In The Teeth.
Put je možda bio kratak, ali je prošao u više nego ugodnom raspoloženju ili kao što je neko negde već rekao: „Komercijalno samoubistvo nikad nije bolje zvučalo“.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.