“Kakve crne emocije?! Ovo sa Dugmetom je bila prevara vijeka, sve je organizovano zbog love” - Mladen Vujičić Tifa
Kada sam odlazeći sa koncerta na Hipodromu poslednji put bacio pogled ka bini na kojoj je Goran Bregović u belom odelu izigravao zombiranog Broza, na trenutak me je taj prizor - reflektorima obasjano i nepreglednom kipećom masom okruženo scensko grotlo - podsetio na scenu kojom se završava Kusturičino Podzemlje.
Poslednji minut filma izgleda otprilike ovako: nakon što su svi važniji junaci - koji su u filmskoj priči izneverili, izdali i prevarili jedan drugog, da bi na ovaj ili onaj način stradali (ovde izuzeti Bregovića) u različitim obračunima - elegantno vaskrsnuli, ada sede uz zaglušujuću muziku i opijeni lumpuju u euforiji. Nakon izvesnog vremena, slika se otvara i gledalac primećuje da se komad zemlje na kojem se vaskrsli junaci vesele postepeno odvaja od kopna i nošen maticom polako se udaljava.
Druga interpretacija se otvara poznavaocima nacionalne mitologije i onima koji znaju u čemu je razlika između tv. nebeske i zemaljske Srbije. Onaj komad zemlje koji se odvojio od kopna jeste prividno ostrvo sreće na kojem umrle duše željno čekaju da se napokon uspostavi nebeska država.
A nje nema. Osim u Coca Colinim reklamama.
Kosovo - Hag - Beograd (u jednom pravcu)
Nimalo slučajnim izborom 28. juna za koncert u Beogradu, ceromonijal majstor Bregović je opet profitirao na domaćim transnacionalnim traumama koje upravo Vidovdan definišu kao Dan Promene. Služeći se tim nesrećnim arhetipom na koji se ovde gotovo bespogovorno odgovara, pozivar Bregović je unapred računao na najmanje 150.000 plaćenih ulaznica za beogradski koncert. I dobio ih je, uprkos stidljivim informacijama koje su protekle dve nedelje iz Sarajeva i Zagreba govorile kako “oni baš i ne sviraju kao nekada”.
Kao na adute ta dva nastupa se, kao i ovde, računalo na jugonostalgiju i Coca Colinu sponzorsku podršku.
“Istorija se prvi put ponavlja kao tragedija, a drugi put kao farsa", pisao je mladi Marks, a u ovom slučaju više niko ne može sa sigurnošću utvrditi kad su sve tragedije postale farse. Istog dana kada i koncert Bijelog Dugmeta, na Gazimestanu je patrijarh SPC služio liturgiju za poginule u Kosovskom boju, a na beogradskim ulicama pristalice SPS-a protestima obeležavale četvorogodišnjicu godišnjicu Miloševićevog izručenja Zapadu.
U pravu je Miljenko Jergović, jedan od temeljitijih hroničara “bolje Yu prošlosti”, kada kaže da je “obnova Bijelog Dugmeta, poput predratne turneje moštiju cara Lazara, neka vrsta pokušaja povratka Iskonu”. Taj odaziv znači povratak Narodu, povratak svetu koji je sam Bregović na ovaj i onaj način kreirao, određujući mu pravila i kulturološku meru: ljudi koji voli sve, od Saše Lošića do Jelene Karleuše.
Da li bi na ovom mestu bilo pogrešno reći nešto o (mada često prenaglašavanoj) Bregovićevoj ulozi jednog od inspiratora srpskog (t)urbo folka?
Pa, upravo su Dugmići uoči koncerta ha Hipodromu u studiju TV Pink na Košutnjaku održali unplugged nastup na kome su hitove te grupe pevali Dara Bubamara, Džej, Stoja... Dragana Mirković, koja je došla iz Beča tim povodom, izjavljuje da je odrasla uz pesme Bijelog Dugmeta i da je “počastvovana što učestvuje u tom projektu”.
Dok je trajala fešta na Košutnjaku, bad boy Tifa je ispred studija novinarima otvorio srce i otelo mu se ono iz podnaslova teksta.
Vetrovi globalizma
Posle koncerta se, ipak, nije desilo ništa. Od mesecima pumpane kampanje na Pinku, glavnom medijskom sponzoru događaja, dva dana kasnije bilo ni traga: Bregović je sa trubačima i gajdašima verovatno već zapalio put Azije ili Argentine, a menadžer Raka Marić se bacio na pripreme za Cecin koncert na Ušću. Dobro režirani TV prilozi sa Hipodroma istrošeni su kao lakmus papir.
Procene govore da je karte kupilo 150.000-200.000 ljudi. Većina hodočasnika navodno nije bila punoletna, ali je bilo i onih iznad 50 godina. Pored fanovskih majica sa dugmetom belim na crnoj pozadini, zapažene su i one sa nestašnim Edijem (Iron Maiden – otkad metalci vole trubače?), Če Gevarom, nekoliko SFRJ zastava sa petokratkom i jedna sa srpskim ocilima.
Koncert je trajao dva i po sata. Tri pevača po oko 30 minuta (Bebek se, naročito sa Selmom, potvrdio kao superiorna figura), zajednički akustičarski bis, pa još jedan povratak na scenu sa Đurđevdanom. Bregović je bar polovinu koncerta proveo u potrazi za izgubljenim akordom: ako nije trač, milion evra njegovog honorara izgleda da nije bilo dovoljno da ponovo nauči pesme koje je lično snimio. „Ma, znam solo, al mi ostao kod kuće“.
Ipak, najveće nezadovoljstvo publike krilo se u katastrofalnom ozvučenju: u drugoj polovini džombastog hipodromskog prostora popunjenog gledaocima muzika se čula toliko da ju je ometao svaki glasniji razgovor. Neki su u znak protesta palili sasušenu travu, a većina skandirala "Lopovi, lopovi"!
Sad i nikad više
A moglo je, da nije, biti drugačije. Turneja ponovno skupljenog benda mogla je da bude spektakl koji će se pamtiti, pre svega po vrhunskoj realizaciji i produkciji; ostavština za budućnost (pominje se skoro izdavanje DVD-a); mogao je to biti Dugmetov dostojanstveni The Last Waltz: sad i nikad više!
Ali, nije.
Iz pomenutih, i raznih drugih razloga.
Dugmetov poslovni partner, Coca-Cola, je snagom svog brenda i novca (navodno, 2.000.000 EUR) sve ovo omogućila. U marketinškim poduhvatima Coca-Cole svugde u svetu, muzika (tzv. soundwave festivali) ima vrlo istaknutu ulogu, a jednom tako snažnom multinacionalnom igraču kakav je ova kompanije nije i ne može biti svejedno s kojim i kakvim šou-biz imenima stupa u poslovni odnos: Dugme, procenili su menadžeri, jedino ima snagu koja njima odgovara. Brendovi moraju, barem približno, biti iste snage i dometa. U poslovnom se svetu to naziva "izjednačavanjem levela".
Korporativna nostalgija, što je poseban aspekt ovog događaja, u našem slučaju zaigrala je preko Bijelog Dugmeta na jugonostalgiju, i to, kao što vidimo, više nego uspešno. Danas Coca Cola”, piše Zoran Ćirjaković u NIN-u, “koristi ovakve
festivale da pored sopstvene promocije propagira globalno građansko društvo, evropske integracije, NATO, kao i regionalne korporacijske interese”: “A sutra, ko zna. Dok se dodirnuti korporacijskom (jugo)nostalgijom mi budemo ponovo delili na ljubitelje i protivnike, na nacionaliste i hedoniste, vetrovi globalizma doneće nam nekog novog čoveka u “bijelom odelu”. Da ugodi nama, a služi sebi i njima”.
Pljuvati i pjevati
Svestan sam da bilo kakva medijska pažnja, u osnovi, predstavlja reklamu. Jedino pravo oružje je potpuno ignorisanje. Ali, jednostavno imam utisak, koji bi mogao biti pogrešan da nije ispravan, da bi možda bilo dobro ne prepustiti baš sve nehajnom i udobnom zaboravu. Ne zbog ljudi o kojima govori ovaj tekst, nego mnogo više zbog onih
o kojima ne govori .
Kad je Bijelo dugme u pitanju, jasno je da su svi koji su odrasli u poslednje dve decenije postojanja Jugoslavije, ali i oni oni se nalaze pod medijskim uticajem prvih, prema tom bendu morali da razviju kakav-takav emotivni odnos: jednom delu njih su npr. Pjesma mom mlađem bratu ili Sve će to, o mila moja...poslužile kao ulaz u čaroban svet rock mitologije, a drugima su Da sam pekar, Požurite konji moji, Kad bi bio Bijelo Dugme... predstavljale motiv za galopski beg od njene pastirske poetike. Dugme se, drugim rečima, moglo da voli ili mrzi, ali ne i da se ne čuje.
Bijelo Dugme, neosporivo, jeste bend koji je u bivšoj Jugoslaviji odradio nezahvalni posao otvaranja industrije, medija i društva uopšte prema rocku. A relativno je moguće da je i Novi talas, prva domaća autentična gradskamuzika, uspeo tako brzo da pusti korenje upravo zahvaljujući poletu YU dugmemanije: uostalom, kratki novotalasni dah je počeo da gubi snagu uporedo sa početkom serijala izuzetno odvratnih Dugmetovih ploča (od Uspavanke za Radmilu M – '83).
Bregović, međutim, nije znao da se zaustavi na visokim tiražima i čestim naslovnim stranama, pa se njegovom zaslugom desila i simbioza rock 'n' rolla i nekih od najmalignijih sektora establišmenta: kad je trebalo mahati partijskom knjižicom, mahalo se; kad je trebalo ići na radnu akciju, išao je ceo bend; kad je trebalo “pljuvati i pjevati”, cela “moja Jugoslavija” je to radila; kad je trebalo praviti se blesav, pravilo se, kad je trebalo sve nas napraviti blesavim, uradilo se i to. Većina toga, međutim, Bregovića se nije ticalo. On je, stalno ti je to ponavljao, samo pravio muziku: u minimalizovanju svog javnog značaja, poznato je, nikada nije štedeo reči.
Ako bi se govorilo o čisto muzičkim dometima devet Dugmetovih albuma, čak će i deo onih najvrdokornijih Bregovićevih mrzitelja priznati da je napisao bar deset izuzetnih pesama. Neosporno je takođe da je deo njegovog opusa zasnovan na preuzimanju i prilagođavanju tuđih zamisli i rešenja, uz naglašenu sklonost ka bezočnim plagijatima, ali su iza toga stajale vanserijska sposobnost i retka veština. U konačnom bilansu, to je probilo nacionalne okvire i prilično se ravnopravno umešalo u odgovarajuće tokove svetske scene.
Drugim rečima, Bregović je danas evropska i svetska zvezda čiji sjaj je očigledan. „Problem nastaje“, rekao bi Aleksandar Žikić, „onog trenutka kad se njegov put ističe kao primer, a njegovo delovanje kao bitan doprinos nacionalnoj rehabilitaciji i reafirmaciji u svetu“.
Jer, istina je - kad skinemo masku, šminku i nacionalne predrasude, današnjeg Bregovića ima na svakom boljem vašaru.
Komentari
-
pecapeca (gost)
| 11.08.2008. 22.46.49
bregovic je sllam treba ga ///////
-
enes (gost)
| 10.10.2008. 19.07.04
Bregovic jeste uzeo previse svijetla od drugih clanovaiz dugmeta,ali on je dobar kompozitor,i pokazao se je u muzici koju je kompozovao za filmove,a i za sastav.Samo bez glasova Bebeka,tife i Alena energija i motivacija dugmeta ne bih se pretvorila u magiju koja je Bijelo Dugme.Pristao sam bicu sve sto hoces...
-
Stole (gost)
| 13.01.2009. 19.33.48
TIFA JE NAJBOLJI!!! KO STO I DA PRICA ON JE THE BEST!!! Bebek to sto peva sada nazalost nije pjevanje .. alen komercijalac .. nek ide so indiru .. TIFA THE BEST!!
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.