Blue Note Plays…

Teško mogu da opišem sa kakvom je radošću Michael Cuscuna pre nekoliko godina u jednom susretu sa novinarima na Umbria Jazz festivalu (Peruđa) opisivao svoj posao u Blue Note. Kao jedan od ključnih producenata kuće u zlatnim 60-tim, ovaj simpatični bradonja dobio je priliku snova, kada ga je po obnavljanju firme Bruce Lundvall pozvao da vodi brigu o katalogu reizdanja. Pred, kako nam je pričao, “sjajnom muzikom koja čami po negde po zidovima” našao se “fasciniran idejom da je skine sa (tih) zidova” i pruži joj novi život u digitalnoj eri. Pored kvalitetnog kataloga novih naslova koji jednom u godinu-dve obogati svaki od 30-tak ekskluzivaca kuće, na tržište se svake godine izbaci još 40-60 odličnih reizdanja/kolekcija/kompilacija starih snimaka, svrstanih u nekoliko podedicija.

Kolekcije Blue Note Plays (BNP) sastavljaju se od sredine 90-tih. Jedan album čini muzika jednog autora, u izvođenju Blue Note majstora, iz arhiva kuće. Prvi naslovi bili su posvećeni delima Ellingtona, braće Gershwin, Cole Portera, Monka i Jobima, da bi se prošlog leta usmerili na pop autore, što je svakako izazovniji posao od zatrpavanja tržišta (odavno prežvakanim) jazz standardima, odnosno kolekcijama koje bi lako mogle da sastave i kuće sa mnogo manjim policama od onih u magacinu Blue Note. U dve ture (leto 2004. i zima 2005.) objavljeni su albumi sa muzikom Ray Charlesa, Stevie Wondera, The Beatles, Stinga, Burt Bacharacha i, ponovo, Jobima. Najavljen je i BNP Prince koji se (izgleda?) još nije pojavio. Jugoslovenski distributer iz nepoznatih razloga nije u prvoj turi uvezao BNP Burt Bacharach .

Snimci se pružaju preko četiri decenije rada kuće. Na BNP Ray Charles su gotovo isključivo snimci iz 60-tih, a na BNP Sting se nalazi sedam numera sa albuma Straight To My Heart: The Music of Sting , orkestra Boba Beldena (1991), plus četiri numere nastale u drugim okolnostima. Ostalo je mešano meso, pa je takav i utisak. Ozbiljni igrači uglavnom se nisu obrukali, neki non-stop blistaju (Cassandra Wilson, Stanley Turrentine, na primer), a neke je zadovoljstvo čuti i kad ne pružaju sve što mogu (Chet Baker). Moderniji “ozbiljni jazzeri” (Pat Martino, Kurt Elling) dobro shvataju da će se verzije pop tema preslušavati sa posebnim oprezom. Nažalost, pred obavezom da se popuni minutaža, na albumima se našla i prilična grupa smooth jazz izvođača, koji po pravilu ne uspevaju da ponude ništa više od bogougodne muzike za uši američkih japija, u holovima skupih hotela, ili u liftovima na Menhetnu. Njihovo uvrštavanje u mnogome kvari opšti utisak.

Pored toga što će sasvim sigurno fino dopuniti fondove kuće iz kojih se finansiraju novi naslovi, ova kolekcija će neminovno privući jazzu novu publiku, a možda i ljubiteljima jazza objasniti da izvan njihovog sveta ima pristojne muzike, koja se – u rukama eksperata – može razgraditi i ponovo sastaviti na neki drugačiji zanimljiv način, ili u kojoj se mogu istraživati poruke autora koje je pop produkcija morala dobro da sakrije. Za low-budget pare, to je sasvim dovoljno.

Stilski najkompaktnije izdanje. Većina snimaka je iz 60-tih, osim oba snimka Lou Rawlsa u kojima takođe kuca srce 60-tih, mada su nastali dve decenije kasnije. Uvodna numera That's Where It's At je vokalni duet Rawlsa i Ray Charlesa. Iako je na albumu više od polovine instrumentalnih numera, sasvim pristojno bi prošao na nekom podijumu, kako tokom chill outa, tako i u momentima kolektivne ekstaze. Posebno se to odnosi na kuvanje Hammond B3 orgulja, koje je, uostalom, ponovo ušlo u modu kada su vodeći asovi ovog instrumenta, kao Jimmy Smith (ovde sjajan u dve numere), počeli da napuštaju ovaj svet. Bar dve (potpisane) numere demonstriraju majstorstvo jednog od najvernijih Blue Note heroja, gitariste Grant Greena. Ako niste čuli za albume Genius + Soul = Jazz i My Kind of Jazz , pa Raya Charlesa niste smeštali u jazz fioku, ovaj album je dobra prilika da to učinite.

Depresivno srazmeri smooth jazz učesnika i očekivanjima izazvanim veoma uspešnim obradama Wondera poslednjih godina na albumima npr. Verve ekskluzivaca (Herbie Hancock, David Sanborn, Regina Carter, Claudia Acuna, Danilo Perez…), ili kompletnim Wonder-posvetama, poput ploče Nenah Freelon. Wonder-fulno zvuče samo Stanley Turrentineova Boogie on Reggae Woman (ali tu tata svira usnu harmoniku…) i njegov solo u You And I , (ako zanemarite grozan sinti-klavir) te superiorni Too High (Pat Martino + Charlie Hunter, gitare), posle žestokog mučenja da album ostane u CD plejeru do kraja. Violina Noel Pointera (snimao za Blue Note u 70-im) je degutantna, a Najee (tri numere) se trudi, mada ćete njegove verzije zaboraviti istog sekunda kad spakujete album u kutiju. Samo za egzibicioniste.

Veći deo programa čine aranžmani Boba Beldena sa albuma Straight To My Heart: The Music of Sting (1991), iz serije Bob Belden Presents… (u okviru koje su izašli i albumi posvećeni muzici Princea, The Beatles i Carole King). Mogućnosti za orkestarsko tumačenje Stingove muzike otvorio je sam autor sarađujući sa Gilom Evansom na Nothing Like The Sun , a Belden je ideju uspešno uobličio do kraja. Tretman orkestra je Evansovski – horne, tube, klarineti, flaute i sintiji pružaju aranžeru priliku da stvara slike raskošnih boja, za koju mu se Stingova muzika predaje u potpunosti. Na vrhu ove riznice dobrog zvuka nalaze se nadahnuti solisti – Dianne Reeves i Phil Perry (vokali), Tim Hagans (truba), Rick Margitza (tenor sax), John Scofield (gitara), i drugi. Beldenov program okružuju dve verzije Fragile (fenomenalna Cassandra Wilson i opušteni Freddie Hubbard), te odlična tumačenja Tea On The Sahara , trubača Flavio Boltra i Oh My God , Kurta Ellinga.

Kada neko nema nikakvu drugu ideju nego da svira Lennona/McCartneyja, prvo što pomislite mora da bude da će taj posao otaljati. Drugo, ubeđeni ste da taj vrlo dobro zna šta radi: šta ćete bolje muzike za frizerske salone od instrumentalnih verzija The Beatles? I treće, čime novim može da nas iznenadi još jedno izvođenje Yesterday ? Ovde je, međutim, sve na svom mestu: Cuscuna briljira u izboru i u raspoređivanju muzike na CD. Počinje na old-fashion način, big band aranžmanima Can't Buy Me Love (Stanley Turrentine), Yesterday (Lee Morgan) i Norwegian Wood (Buddy Rich), da bi atmosferu uozbiljili/ukuvali gitarista Grant Green, pijanista Kevin Hays i, posebno sastav Tonyja Williamsa (Blackbird ), a tri pevane numere začinile jazzerski doprinos The Beatles katalogu – neodoljiva Holy Cole (I've Just Seen A Face ), rutinski solidan Bobby McFerrin i, konačno, susret diva Cassandre Wilson i Dianne Reeves uz funky-fino groovanje na “Come Together” ritam. Kako odoleti da ne čujete ponovo?

I zbog toga što se jedna verzija ovog albuma već pojavila ranije i zato što Jobim nije pop-rock autor, ovo izdanje odudara od ostalih u seriji. Ako to zanemarimo, sačekaće nas prijatna muzička matrica, što jeste obeležje Jobimovog stvaralaštva, u interpretaciji američkih (Earl Klugh, Bud Shank, Cassandra Wilson) ili brazilskih jazzera (Flora Purim, Airto Moreira, Eliane Elias), dobro odmereno da se čuje i kako zemljaci respektuju njihovog najpopularnijeg autora i koliko je uticaja Jobim izvršio na izvođače u SAD. “BNP Jobim” pruža daleko više jazz ugođaja nego poznata smooth-jazz kolekcija A Twist of Jobim iz Verve kataloga, iako samo tri numere probijaju tipičnu bossa-nova uzdržanost – Insensatez (Bireli Lagrene), Desafinado (Eliane Elias) i Wave (Stanley Turrentine). Najveći nedostatak ploče predstavlja kolektivno odsustvo želje za napuštanjem sigurnih puteva koje je postavio Jobim, ali ta činjenica svakako govori mnogo o njegovom velikom delu.