Velikan domaćeg B filma

Vlastimir Vlasta Radovanović u očima manje verzirane i finesama ne toliko sklone javnosti nikada nije pripadao prvoj ligi jugoslovenskih i srpskih filmskih stvaralaca. Naravno, osnova je, po kreativnim dometima sudeći, svakako bilo, te bi i ovde mogli i da krenemo put vajkanja o nepravičnim sudbinama i partijskom ustrojstvu i filmske branše, ali, sva je prilika, da bi prateći tu mustru u značajnoj meri izneverili i samog Radovanovića i njegovu poetiku, pa i doživljaj (filmskog) sveta.

Naime, uz ponešto naknadne pameti neizostavno se stiže do zaključka da je Radovanović, uz nenamašnog Žiku Mitrovića, naravno, predstavljao žanrovski najprofilisanijeg autora u srpskoj kinematografiji. Ako bi Mitrovića mogli posmatrati kao perjanicu srpsko-jugoslovenske A repertoarske produkcije, Radovanoviću bi dopalo mesto čuvara vatre istinske B žanrovske poetike. Otud je posve ispravna ocena Dimitrija Vojnova da je Radovanović najbliži ekvivalent američkom B filmu do kog je Srbija ikada uspela da dobaci.

U scenarističkom opusu Radovanovanovića ističu se Saša, i dan danas ubedljiva i potresna drama o vrlim ilegalcima, te svojevrsni odgovor na tada frišku italijansku giallo matricu u Operaciji Ticijan, saradnja sa velikim Hajrudinom Krvavcem na ostvarenju Diverzanti i izvanredna porcija partizanskog suspensea u Bomba u 10 i 10. Na ovom uzorku evidentna je suptilnost kojom je Radovanović pristupao zapadnim/zapadnjačkim žanrovskim matricima, dosta vešto ih ukrštajući sa neizbežnom ideološkom/dogmatskom komponentom karakterističnom za to doba i te prilike.

Kao reditelj Radovanović je potpisao samo četiri filma - sentimentalističku dramu Kad golubovi polete, možda ne preterano filmski privlačnu, ali svakako autentičnu i tačnu  priču o tihom paklu poznog samoupravnog socijalizma Lov u mutnom, naivnu i otvoreno didaktičnu, ali i šarmantnu i poletnu omladinsku dramu Groznica ljubavi i svakako krunski naslov u njegovom rediteljskom opusu – nezaboravni blagi akcijaš Halo, taksi, film  koji i na današnja cinična gledanja pleni šarmom i osobenom viralnošću. A i jedan je Šuger.

Moglo bi se reći da se gospodin Radovanović upokojio u poznim godimna, ali takođe se mora istaći da je predugo sasvim nezasluženo bio izopšten iz srpske kinematografije. To, naravno, ne čudi kada se ima u vidu da ovdašnja kultura svako malo pokaže jaku potrebu za diskontinuitetom, ali ostaje žal za još kojim naslovom u njegovoj filmografiji.  Majstor je majstor, i to ne samo sagledavano po merilima današnjeg preovlađujućeg dunsteraja na polju filma.