San po meri žanra

U svetu onih na čija jaka/nejaka pleća padne pozornost javnosti ključno je pitanje zagrade. Svaka karijera ima uspona i padova, ona poslovična ničija i zbilja nije do zore gorela, stoga je važno obezbediti sadržaj za tu famoznu zagradu. U zagradi iza imena pre neki dan upokojene Sylvije Kristel zauvek će udarno mesto zauzimati lik Emmanuelle ma koliko ta vrsta identifiacija mogla da predstavlja težak teret i ozbiljnu prepreku na putu dalje, već sam taj fakat opravdava i ovaj panegirik i osećanje blage utučenosti izazvane vešću o odlasku lady Kristel.

A čini se da ni Sylvia Kristel nije nije ništa imala protiv greha i sladostrašća željne Emmanuelle, ne samo što se tom liku vratila u par ne toliko spektakularnih navrata, već, reklo bi se, jer je shvatila značaj te erotske drame u procesu barem delimičnog seksualnog oslobađanja makar nekoliko generacija u bezbroj čvorova zavezanih, a navodno slobodoumnih Evropejaca. Emmanuelle (uz ipak za par nijansi sadržajniju, zreliju i celovitiju Priču O O) ostaje remek-delo maestra softcore erotike sa klasom Justa Jaeckina, a pitanje kako bi ovaj lik izgledao i kako bi čitav film prošao da nije bilo Sylvije Kristel koja je, premda dosta ograničenih glumačkih potencijala, ovu heroinu obogatila izvesnom eteričnošću i decentnom odsutnošću iz vlastite priče.

Legenda kaže da je Kristelova, pre toga, gle čuda, manekenka, model i učesnica takmičenja za Miss svega i svačega, za ovu ulogu dobila samo 6000 dolara. Korist koju je Kristelova izvukla iz ove ipak nerazumno niske cene postala je očigledna već u narednih nekoliko godina. Kristelova je, imajući u vidu ograničenja na koja obično nailaze Evropljanke, pa čak i one koje (u ipak smerniju) Ameriku ne stižu iz problematičnog softcore miljea, uspela da ostvari kakvu-takvu hollywoodsku i raznorazniju karijeru. Naravno, zub vremena je nagrizao veći deo tog i potonjeg opusa Kristelove, ali su kao sasvim upotrebljivi artefakti jedne filmske ere ostali Prostitutka u kojoj su se spojili artizam Waleriana Borowczyka, sirovost Joea Dallesandra i Kristelova, svedena na neodoljivo zavodljivi gotov prazan concept, Mata Hari, biografska ekstravaganca Menahema Golana, udenuta negde između dve porcije Američkog nindže i brzih mu derivata, te i dalje šarmantni i veoma erotičan film Privatni časovi, golemi bioskopski hit kroz koji su mnogi mladi američki mužjački naraštaji proživeli mit o pohotnoj strankonji, a uz to i nastavnici stranog jezika.

Negde pri kraju i karijere i životnog puta Sylvia Kristel, stigla je i do uloge u potpunom efemerno hrvatskom ostvarenju Dva sunčana dana, u kom su jasno vidljivi bili i bolest i umor i krštenica, ali to nipošto ne umanjuje njen značaj i njenu apartnu poziciju žene retke i nekako nedorečene lepote i istinski unikantne nepatvorene čulnosti sa izvesnom zadrškom, koje je kamera samo puko beležila i prenosila u strogo kodirane, a uvek spremne maštarije mnogih od nas. A uz takva nadahnuća, sanjarenja su se činila kao jedini rezonski potez. San po meri snevača i inspiracije mu. Dvostruka ćar.