Knjiga u pokretu

Ali Balkanima nije festival komercijalnog filma za decu, već umetničke animacije u kojoj nezavisni autori kombinuju različite tehnike, stilove i značenja, istražujući nove vrednosti likovne umetnosti u pokretu. Legendarni Nikola Majdak, koji uprkos svojoj vitalnosti nikako da upamti kako se zovem, umetnički je direktor ovog festivala, sve posećenijeg iz godine u godinu. Festival čine više programskih celina, a svake godine jedna nacionalna kinematografija gostuje u počasnoj retrospektivi, ove godine to je Češka.

Uprkos značaju Rastka Ćirića, Vere Vlajić, Gordane Vitomirov, Jelene Bešir, Mirele Srebrić, Tijane Prodanov, Ive Ćirić, moramo zaključiti da se domaća animirana produkcija nalazi u velikoj krizi. Taj problem je poseban ako se ima u vidu da je jugoslovenski film svoje najveće uspehe u svetu ostvario upravo u animiranom žanru (film Surogat hrvatskog animatora Dušana Vukotića osvojio je 1962. Oskara), od Zagrebačke škole do Beogradskog kruga. Razlozi za ovu krizu uglavnom su novčani. Dugometražni animirani fimovi, koji ne mogu koštati manje od milion evra, rade se jednom u sto godina, dok kratkometražnh ima oko pet godišnje što nije dovoljno da se uspostavi vrednosni kontinuitet koji bi odomaćio ovakvu vrsta filma u Srbiji.

Ali to nije sve, postoji nešto u samoj produkciji animiranog filma što dodatno otežava njegovu realizaciju na ovim prostorima. Naime, rad na animiciji ne dozvoljava improvizaciju. On počiva na precizno utvrđenim planovima i storibordu. Kod igranog filma, moguće je popraviti nedostatke priče montažnim rešenjima dok se kod animacije to može odnositi samo na zvuk, a što se slike tiče povratka nema - ono što smo unapred postavili moramo da nacrtamo. U igranoj montaži možemo menjati pokret a da nas ništa ne košta, ali animacija je mnogo sporiji i dugotrajniji proces i ako se predomislimo u toku rada to će nas koštati više nego ceo budžet filma. Ali ova okolnost pretvara se u paradoks jer animacija postiže baš suprotan efekat na gledaoca, to jest, više od svih filmskih vrsta, liči na improvizaciju! Pošto se ne odnosi prema direktnoj stvarnosti, animirani film uvek deluje kao da je maštovitiji, avangardniji i spontaniji od drugih filmskih vrsta. 

Postoji nešto halucinantno u svakom crtanom filmu, nešto što deluje kao da su ga radili timovi na psihoaktivnim supstancama. Ali utisak vara, halucinacija je posledica filmske iluzije, dok je princip iza te iluzije, mukotrpan, racionalan i monoton proces koji zahteva radnu disciplinu, društvenu izolaciju i monaško strpljenje.

Nasuprot njemu, dokumentarni film npr. može biti vrlo jeftin, ali da bi ostvario željeni utisak mora svedočiti o realnosti kroz šokantni efekat nekog slučaja koji je često uslovljen tematikom nasilja. Siromaštvo niskobudžetne produkcije koincidira sa osećanjem sirovosti, dok utisak spontanosti i lakoće crtanog filma proizilazi iz luksuznog odnosa prema radnom vremenu i prostoru. Animacioni budžet, poput neke banke, zahteva bogatstvo u startnoj kalkulaciji i izvesnost u dugoročnom kreditiranju. Zato je animacija kod nas retka, ona mora biti suptilna u metodu, komforna u prostoru, dugoročna u vremenu i jasna u ideji, inače neće biti realizovana. Baš zato je animirani film dramski zanimljiv, jer iako na prvi pogled deluje kao vrhunac likovne umetnosti, animacija u sebi krije literarni, pisani plan, stabilniji od mnogih igranih produkcija čije su vizuelne mogućnosti u raskoraku sa napisanim željama. A scenario je tradicionalni problem domaćeg igranog filma, ne zato što nema dobrih scenarista, već zato što bez organizovane mreže studija i uslova gotovo je nemoguće snimiti film onako kako je napisano, nego se reditelji snalaze na licu mesta koristeći avanturu improvizacije i tolerišući mogućnost naknadnih izmena. Kod animacije je drugačije, finansijske mogućnosti moramo predvideti bez rizika, inače ništa od filma.

Svaki autor, čak i konzervativan, želi da ostvari utisak umetničke slobode u svom delu. Domaći igrani filmovi retko postižu taj utisak zato što nailaze na objektivne prepreke stvarnosti. Zato animacije u Srbiji ima malo, ali kada se pojavi, podseća nas na arhetip kreativne slobode i nadahnuća. 

Svaki animirani film je politički liberalan. Ako autor baš neće to da bude, on mora dvostruko da se potrudi da bi to predočio gledaocu. Kod igranog filma je obrnuto, autor je tu prisiljen da se ponaša kao ratoborni osvajač produkcionih teritorija i zato domaći film izgleda plemenski staromodno i patrijarhalno, dok animirani film po pravilu deluje kao da su ga radili nastavljači psihodeličnog pokreta šezdesetih. Savremeni animirani filmovi su dela mirnodopske kulture i primeri pacifističke umetnosti koja kroz iluziju oživljenog pokreta emituje poruku mira i lepote više nego bilo koja druga filmska tehnika. 

Svratite do Balkanime, videćete filmove koji uspostavljaju tradiciju revolucije, ostvarujući ono što bi mnogi filmski radnici hteli a ne mogu; da projektuju simbole u kretanju a ne dokaze čovekovih fizičkih granica. To je problem nerazvijenih kinematografija, ograničenje uslova koje nam ne dozvoljava da budemo ono što želimo - ljudi koji zarad umetnosti, animiraju druge ljude.