That’s Why God Made The Radio

Prva polovina godine nam je pokazala da su neki veterani još uvek i vrli i radi ne samo da prijatno iznenade, već i da ponude ozbiljne studijske dugosvirajuće radove. Nažalost, Patti Smith, Leonardu Cohenu, Bobbyju Womacku, skupini The Chieftains... nisu se pridružili ponovno okupljeni The Beach Boys, ali su barem  na još jednom povratničko-oproštajnom pokušaju uknjižili nekoliko istinskih kvalitetnih pesama, a one čitavom izdanju daju i smisao i pokriće i opšti ton dostojanstvenog rada davnih dana zaslužnih. 

Ne mora nužno baš svaki prikaz novog izdanja The Beach Boys da počne podsećanjem na zasluge i munule poduhvate ove grupe kao jedne od nesumnjivo krunskih pojava u pop-muzici u njenim najpipavijim danima formiranja i uspostavljanja kanona, a ponajmanje je to neophodno ovde, na Popboksu ka kome ionako gravitiraju oni  već verzirani u ponajbolje iz istorije popularne muzike. Ako se složimo da su The Beach Boys dragocena pojava u mikrokosmosu pop-kulturnog, onda poštenja radi moramo i pomenuti da su „momci“ dobar deo poslednjih par decenija utrošili na krckanje kredibiliteta, bilo beskrajnim nizom oproštajnih turneja i ponovnih i ponovnih okupljenja, bilo ispovrtanjem starih zaliha i/ili prepakivanjem vlastite baštine za potrebe  novopridošlih koroporacija.

I kada iz sistema izbacimo pluskvamperfekatske facinacije i novije povode za blagu srditost na njihov račun, ostaje nam ovogodišnji album That’s Why God Made The Radio kao konkretan rad, sazdan od vidljivih manjkavosti i, srećom, i dovoljno očiglednih kvaliteta.  A ova ploča (?) donosi nekoliko teško podnošljivih primera autoreciklaže i svojevrsne autistične zagledanosti u sebe, uprkos protoku vremena i golim okom lako opažljivih promena u poretku popularne muzike kojoj The Beach Boys i ovde nedvosmisleno i sasvim očekivano teže. Kao (u tom smislu) najdiskutabilnije numere ovde se „ističu“ Spring Vacation, Beaches in Mind, The Private Lives of  Bill And Sue (u koj se The Beach Boys, iz nekog razloga, bave jalovim pokušajima satire na temu pošasti reality TV programa), dok  naslovna numera uspeva da se nametne kao uspeo primer promišljene nostalgije. 

Sa druge strane, početna Think About The Days, sva uronjena u moć slaganje glasova, a ostavljena bez stihova i refrena, svedoči o ipak još uvek prisutnoj genijalnosti Briana Wilsona i najbližih sledbenika mu. A ovaj album je iznedrio još tri bisera neupitnog sjaja i potresne lepote – From There To Back Again, Pacific Coast Highway i Summer’s Gone u kojima zatičemo The Beach Boys u zadivljujućoj formi i najboljem izdanju. Uverljiva melanholija, domaćinski bogate orkestracije, vešto tempirane promene tempa... odrednice su ove tri izvrsne pesme. Kao lični favorit nameće se poslednjepomenuta u kojoj TBB neusiljeno uspevaju da još jednom ubede u u večnu i neuništivu, a snovoliku lepotu mile im Kalifornije.

U poplavi friške muzike, mahom lako kvarljive i upitno značajne (na duže staze gledano), svakako vredi dati šansu ovom izdanju, i to ne samo zbog zasluga  iz slavnije im i nam prošlosti, već i stoga što ovaj album raščlanjen na sastavne delove ipak očitava dokaz da se The Beach Boys sa dovoljno pažnje i odgovornosti odnose prema datim im darovima. A dar je dar,  vazda bio i ostao.