Hippy kapitalizam

Kao jedan od festivala sa najdužom tradicijom Roskilde festival bi trebalo da bude i jedan od najkonzervativnijih. Međutim, on to nikako nije. Ono što ga ipak razlikuje od onoga na šta smo mi ovde navikli je samo podneblje i organizacija koja je možda veoma tradicionalna (i dalje postoji samo 7 bina bez mnogo viška materijala), ali takođe i veoma moderna u izboru bendova i pristupu nekih akcija, narocito onih sa  ‘zelenim’ pečatom ili socijalnim aktivizmom kojim se festival naročito ponosi.

To je sve negde puno povezano sa istorijatom samog festivala, koji je nastao u sutonu hippy culture, a direktno je povezan i sa obližnjim fakultetom koji gaji istu vrstu tradicije, a što je danas ipak verovatno nešto drugačije, možda vise japi, prirode. Zapravo, nešto kao hippy kapitalizam, jer je sloboda u tom smislu definisana i svim mogućim sredstvima konzumerizma (počev od tehnoloških u smislu sve novijih aplikacija, do samog konzumiranja muzike, hrane i zabave uopšte) i odavno vise načelno ne predstavlja ono što je bio nekad.

Ali, postoji nekoliko stvari koje ovakav festival ipak čine nesto drugačijim od, recimo, Exita. U biti, Roskilde je veoma skandinavski festival, jer i okosnicu publike čini pre svega domaća publika i publika iz regiona, tako da je i vid zabave, ali i izbor bendova veoma specifičan. Možda nije loše pomenuti da u slučaju danske scene, ne postoji ‘ona druga’ muzika, niti bilo kakva borba između Exita i Guče. Kao i da je sasvim moguće da  su dve generacije, možda i tri, bile na festivalu od sedamdesetih do danas, za mnoge od njih to je neka vrsta ‘rite of passage’, ritual odrastanja, što je u Srbiji za sada nezamislivo. Opet, danska scena nije iznedrila puno svetskih imena, i možda jedan od najvecih lokalnih bendova, koji je inače bio i ove godine na festivalu je Mew, koji za ovo, pa i zapadno podneblje malo znači (inače, zanimljiv nastup su imali i Apparatjik, internacionalna super grupa sastavljena od članova Mew, A-ha i Coldplay).

foto: Michael Flarup

Opet, veoma je mali broj lokalnih bendova koji peva na danskom. Jedan od boljih takvih bendova ove godine je Dig&Mig, disco rock bend u tradiciji Franz Ferdinand ili the Rapture, koji je nastupao u prvim danima festivala. Plus integracija regiona na festivalu je, sa strane gledano, jako velika, i festival je imao puno predstavnika regiona, izdvojio bih za sve poklonike electro pop zvuka Šveđane Icona Pop i Niki & The Dove, pomenute Dig&Mig, Fince French Films i lokalne I Got U on Tape, kao i u retro Blondie-stilu, Echo Vamper. Većina njih su prezentovani na tzv. Pavillion Junior stejdžu tokom uvodnih dana festivala, što je takođe veoma specifično za festival ovog tipa, gde je uvodni deo posvećen gotovo isključivo domaćim/regionalnim bendovima, na ne više od dva  stejdža.

Od nastupa aktuelnih i modernih soul zvezda, Santigold i Janelle Monae su imale posećene nastupe, britansku indie scenu su između ostalih predstavili The Vaccines i Friendly Fires. Od posebno nostalgičnih, ali tzv. ‘velikih’ nastupa na glavnoj Orange bini, The Cure je nešto što i uz svu loše razmazanu šminku Roberta Smitha zvuči sveže i aktuelno kao da je u najmanju ruku iz prošle decenije, a niz hitova koji su predstavili je vanvremenski koliko i sama rock/dance/goth podloga iz koje su potekli. Gossip su svojim nastupom takođe pokazali da su na dobrom tragu ove tradicije i da već sada zvuče kao veliki koncertni bend.

foto: Andreas Houmann

Najveći regionalni ponos je zasigurno nastup Björk kojim je zatvoren festival, verovatno i najnadrealnije koncertno iskustvo festivala, prvenstveno jer je ugođaj većinski zasnovan na njenom i glasovima pratecih pevačica. Često je pracen beatbox ili electro podlogom, zbog čega je i izbor pesama uglavnom baziran na Homogenic i post-Homogenic repertoaru, ali ukupno pokazuje pomeranje koncertnog iskustva i šta sve živi nastup zapravo može da predstavlja.

Nastupe sa festivala možete pogledati i online, a jedna od aplikacija zvana WiMP daje pregled festivala kroz istoriju.