Real Gone

Tom Waits ima novi album koji nije ništa lošiji nego što se očekivalo. Još od Bone Machine (1992), svakim svojim sledećim izdanjem ovaj dustabanko uspeva da nas iznenadi jer tvrdoglavo isporučuje nekako baš ono što smo očekivali. Znali smo da je malo verovatno da će nas zaprepastiti, ali on to uvek iznova čini pa se pitamo kako mu je pošlo za rukom da napravi još jedan dobar album.

Real Gone je ploča koja trijumfalno zaokružuje najmračniju fazu u Waitsovoj živopisnoj karijeri. U tih trideset godina može se uočiti nekoliko transformacija. Na svoje prve dve ploče Closing Time (1973) i The Heart Of Saturday Night (1974) Waits je kao zaneseni poeta napuklog glasa sa oreolom produhovljenog skitnice, usamljeni klošar suznog osmeha koji peva klavirske balade za sve noćne, usamljene duše što plivaju u očaju, dok na Small Change (1975) i live albumu Nighthawks At The Diner samo nagoveštava ono što će uslediti kasnije – ulogu barskog zabavljača, teatralnog vodvilj-majstora koji zafrkava publiku i dovodi je do suza. U zamahu kokainske disko ere, krajem sedamdesetih, Waits se okreće bluesu i ljudima sa margine (Foreign Affairs, Blue Valentine, Heartattack and Vine), njegovi junaci su lučki radnici, saosećajne kurve, koktel-konobarice, sitni gangsteri naoružani britvama, grubi momci u podvrnutim majicama natopljenim znojem, mlako pivo i hladne žene u magli Charles Bukowski/Howling Woolf personifikacija. Međutim, njegova idila sa etiketom Asylum završiće se početkom osamdesetih, po svemu sudeći u pravom trenutku, kada se činilo da se ne može dalje. Napuštajući imidž setnog trubadura Waits se upušta u sasvim novu, neizvesnu avanturu.

Album Swordfishtrombones (1983) objavljen za Island ispostavio se ne samo kao ključan za Waitsovu karijeru, već i kao jedan od ključnih albuma u istoriji rocka. Otkrivši Captain Beefhearta i magiju bizarnog konstruktora Harrya Patcha, Waits napokon više ne zvuči kao piano-romantičar već kao pobesnela lokomotiva. Nastavak priče - Rain Dogs (1985) - njegov najuspeliji album u karijeri, nosio je sa sobom sve ono što će njegovog autora pratiti i ubuduće: đavolov blues na perkusijama, jazz-noir obojen atonalnim gitarama i parnim orguljama, uvrnute cirkuske šansone o jednonogim patuljcima i glas - taj glas - Louisa Armstronga posle dve boce burbona i popušene pakle marlbora.

Opereta Frank’s Wild Years (1987) predstavljala je krunu Waitsovih «divljih godina». Njegova veza sa dramaturkinjom Kathelin Brennan u mnogo čemu odrediće njegov lični i profesionalni put. Kathelin će biti ne samo muza, već i Waitsov kreativni partner, i produciraće sve njegove naredne ploče suptilno podgrevajući sineastički senzibilitet njegove muzike. Zbog toga kad kažeš Jarmusch, pomisliš Waits. Kad kažeš Waits, pomisliš Kathelin Brennan. Pošto ga je supruga u pravom trenutku skinula sa alkohola, Waitsu je preostala još samo - katarza. Bone Machine (1992, Anti/Epitaph) definisaće devedesete u sličnoj meri kao i Downward Spiral Nine Inch Nailsa, i to svojom poetskom brutalnošću, a njegov autor prikazaće se kao anti-superstar, heroj iz đubreta, kung-fu majstor na električnoj gitari. U njegovoj muzici ima sve više buke, sve je više šumova, sve više jeze i drhtanja, perkusije više nisu samo ritam, već udarci bola, a njegov prozukli glas polako postaje udarac za sebe.

Mule Variations (1999) će se ispostaviti kao mnogo bolji album nego što se to činilo kada je objavljen. Ovoga puta, bez ikakvog opterećenja, na nezavisnoj etiketi Anti (Epitaph), Waitsov dark-folk manir uzima svoj puni zamah, dok njegova kabaretska persona utočište pronalazi u primenjenoj muzici – saradnja sa velikim magom savremenog teatra Robertom Wilsonom (Black Rider 1994, Alice/Blood Money 2002) otvara još jedan značajan kreativni ventil i prostor za nove eksperimente, a Waits potvrđuje da mu je definitivno draži William Burroughs nego Wiliam Blake.

Bone Machine je bila poslednja Waitsova transformacija, bar za sada. Na albumu Real Gone on napokon zaokružuje priču otpočetu pre deceniju i po, uz otklon od konceptualnog manirizma Alice/Blood Money kada je pretio da se pretvori u sopstveni karikaturalni odraz, u karnevalskog patuljka iz svojih pesama. Waits je apsolutno svestan vremena u kojem živi i to se u njegovoj muzici savršeno oseća. U eri semplova i elektronike on sempluje sve što mu padne pod ruku: udarac nogom u ormar, cepanje tkanine, razbijanje staklenih boca, vitlanje stolicom po zidu i ko zna šta još. Izuzev kontrabasa, gitare i po koje metlice po dobošu, Waits skoro uopšte ne upotrebljava konvencionalne instrumente, a njegov hrapavi bariton sad već preti da preraste u čistu distorziju, skiči, reži, dahće i sikće, dok na trenutke, umnožen u haosu, zvuči kao lavež podivljalih pasa.

Neke od numera na Real Gone mogu se meriti sa najboljim u Waitsovoj karijeri. Dve teme kojima se Waits od početka opsesivno bavi jesu njegove jedine teme: Ljubav i Smrt. Zato njegova supruga bez ustezanja njegove pesme deli u samo dve kategorije: Velike Naricaljke i Tmurne Žetelice, aludirajući na Tomovu prefinjenu patetiku i sklonost ka sejanju životnih naracija u kojima ima više smrti nego samog života.

Danas, duboko u šestoj deceniji, normalno je da se Waits manje bavi toplinom ljudskog srca, a mnogo više njegovim demonima. I na ovom albumu on je razbludeli pajac zarđalih suza, vrač koji noktima struže naslage truleži sa zidova sveta iskopavajući talog užasa, veselo se bacaka po smeću milujući otrovni šlajm svojim izboranim prstima koji više skoro uopšte ne dotiču klavirske dirke...