R.A.P. Music

Killer Mike je svima nama koji ne pratimo atlantsku rep scenu bio van radara sve do nedavno kada je odlučio da se udruži i snimi ceo album sa njujorškim reperom i producentom El-P-jem. Mike je svoju rep karijeru započeo još 2000. pojavivši se na čuvenom albumu rep dvojca Outkast i ovo mu je šesti album u karijeri.

R.A.P. Music je već dobio epitet najboljeg rep izdanja ove godine. Ono što je učinilo ovaj album boljim od svih Mikeovih prethodnih i ostalih rep albuma izašlih od početka godine je El-P-jeva produkcija koja nije otišla daleko od izvornog atlantskog crunk zvuka, a opet nije identična svim ostalim rep bitovima koji u hiperprodukciji stižu sa juga. Killer Mike se i dalje drži svojih južnjačkih tema, a El-P-jevi bitovi svakom njegovom stihu daju dodatnu jačinu što se odmah vidi u prvoj pesmi na albumu, Big Beast i istovremeno čine gostujućeg T.I.-a manje neslušljivim. Sam El-P repuje samo u Butane (Champion’s Anthem).

U većini pesama, Mike zvuči identično kao Big Boi, a Southern Fried ide toliko blizu Outkastu da u refrenu peva "ain’t I fresh, ain’t I clean". Jojo’s Chillin se vraća hip hop korenima, Reagan dokazuje da Mike može da repuje o politici kad zatreba i da se u nju prilično razume, a u odličnoj Ghetto Gospel kontemplira svoj uspeh, puteve koje je odabrao i svoju poziciju u društvu.

Slikovito rečeno - R.A.P. Music je Atlanta 2050. godine, jer Mike je pokazao spremnost da izađe iz ustaljenih okvira i izgradi nešto svoje na temeljima bogate hip hop istorije koju je očigledno apsolvirao.