Miloš Topalović

Omiljeni album? 

Highway to Hell (AC/DC) jer nema ni jednu numeru koju preskočim, premotam i slično. Ipak, godine i proživljeno teraju me da se vraćam u mladost slušajući klape iz Dalmacije i prisećajući se onog što se ne može ponoviti: Straduna, Kupara, Makarske…Uostalom, svega što je širokogrudo nudila stara, velika i najlepša zemlja koja je u to vreme postojala u Evropi.

Koncert koji ćeš uvek pamtiti?

AC/DC osamdesetih u Nemačkoj zato što je bio ostvarenje sna da uživo čujem gitarske rifove koji imaju melodičnost atipičnu za muzički pravac koji me oduševljava.  

Omiljeni film? 

I miris I ukus (žene) jer one pokreću svet. Rain Man jer je ljudski um čudna rabota.

Omiljena knjiga?

Tihi Don i brojna ostvarenja ruskih klasika. Dubina i osećanja koja se mogu osetiti i kod naših pisaca jer to jedino i poseduju slovesnke duše. Poslednjih par godina konstantno (zbog posla) bistrim priručnike o pravilima fudbalske igre. Neugodno štivo jer uvek na kraju ima konstatacija: “Zavisi od slobodnog sudijskog uverenja…” ili “U zavisnosti kako se postavio prema igri od prvog minuta, možda je to iz 55. bilo u sklopu njegovog…”

TV emisija?

Emisije na kanalu National Geographic i slične... 

Sajt koji pratiš? 

Većina inostranih koji su posvećeni fudbalu poput Sportal.bg, 4-4-2, Fichajes.net. Torfabrik.de…

Hobi?

Posao. Oduvek sam se prema njemu tako postavljao. I kladionica koju ne doživljavam kao mogući izvor zarade već priliku za druženje, analizu uz kaficu i cigaretu, podizanje adrenalina zbog koga ne treba da ispašta porodica…

Putovanje koje bi voleо da se ponovi? 

Brazil, ali ovaj put južni deo jer je tu istinski doživljaj pošto su doseljenici evropskog porekla, a “moj” severni narodima iz Afrike. Jermenija, u kojoj živi narod sličan Srbima. Poigrala se sudbina, ali ne toliko snažno da bi nestali. To ne bi ni bilo pravedno zbog vekovne borbe koju vode sa Muslimanima gledajući u svoj simbol planinu Ararat na koju nemaju pistup!!! Bejrut, kako bih ponovo popio kaficu i porazgovarao sa poznanikom Jeremnom Rafijem El Bekijanom, učesnikom atentata na tuskog ambasadora Galipa Balkara u Beogradu marta 1983.

Za koga navijaš? Kako? Ideš li na utakmice? 

Navijanje nije proizvod zdravog razuma već onoga što je nesvesnoj deci usađeno i nametnuto od starane oca, strica, starijeg brata, komšije…Zbog toga možete videti bebe od tri dana sa navijačkim rekvizitima…Na moju sreću niko me nije “trovao” pa shodno tome sam u devetoj godini sam izabrao za koga ću navijati (Borusija Menhengladbah) oduševljen izdanjem tog tima u finalu Kupa UEFA 1972.  Zbog toga sam u poslovnom smislu platio debelu cenu jer su urednici uvek forsirali “obojene” novinare, ali više žalim urednike nego sebe. Neki od njih završili su kao šefovi službi za higijensko održavanje zgrada. Sa druge strane zbog tog kluba počeo sam da razvijam sopstvenu dokumentaciju, interesujem se za geografiju, istoriju fudbalske igre a hobi je kasnije prerastao u posao. Navijam zdravorazumski pošto je to uzvišen čin koji se samo u niskomozgastim zemljama pretvorio u vandalizam, lečenje kompleksa, “pranje” novca od prodaje oružja i droge… i opravdanje za sve što se (loše) dešava u društvu. Idem na utakmice, uglavnom, silom prilika na domaćoj sceni. Problem je katastrofalna organizacija čitavog događaja. Primera radi, na stadionu Partizana ne postoji mokri čvor ni blizu pres lože do koje se dolazi preko tribune pune “razularene mase”!? U Beogradu i nigde više… Na međunarodne idem drage volje zbog šmeka prave organizacije fudbalske utakmice. 

Pet istorijskih ličnosti koje bi pozvao na večeru? 

Vođe pokreta Nesvrstanih. 

Ko je tvoj alter-ego? 

Drugom prilikom.

Šta voliš da misliš o sebi?

Kako sam germanski nastrojen da ono što od mene zavisi i očekuju ispunim najbolje što mogu i u zadatom roku. Pa ako me se sete na Dan bezbednosti…

Šta bi probaо, a još nisi? 

Skok iz aviona, ali uz pomoć padobrana.

Psuješ li? Zašto? Kako? 

Naravno, to je milje mog rodnog kraja (Zlatibor) i način izražavanja svakog običnog Srbina. Sočno ako treba, najviše u zezanju, ali i zbog svačim izazvane nervoze koja je prisutna u našim malim životima. Ili dvosmisleno, a “slatko”.

Šta voliš u svom gradu a šta bi prvo promeniо? 

Volim što je (ipak) mali po prostranstvu i u svaki deo se stigne za desetak minuta. Pod uslovom da ne pada kiša. Omogućio bih sopstvenoj deci da izađu na obalu Save, koja im je pred nosom, ali fizički to nije izvodljivo zbog “tračnica”. Da li ta pruga uopšte funkcioniše?!

Završio bih železničku stanicu Prokop koja se gradi tri decenije. Za to vreme nikao je Dubai. Šljunkare i tegljače bih dislocirao uzvodno ili nizvodno, manje je važno, tek da ne budu u epicentru grada.

Uveo bih čuvare parkova koji bi zabranili ljudima da spavaju, prose i drogiraju se po klupama. 

Oduzimao bih kola (na godinu dana) svakome ko se “na trenutak” parkira ili ostavi automobil u traci namenjenoj za saobraćaj. 

Uveo bih non-stop dežurstvo policije na svim neuralgičnim tačkama i objektima kao što je slučaj u Izrealu. Tamo to rade iz predostrožnosti, a ovde je neophodno da bi se sačuvalo ljudsko dostojanstvo. Bar da spreče uriniranje po ulazima i arlaukanje prilikom povratka iz noćnih klubova. 

Uveo bih najstrožije poreze za samce. Ako su sami sebi dovoljni ili nikome ne odgovaraju to je siguran znak da sa njima nešto nije u redu.

Za tri dana napunio bih budžet SUP-a samo da mi dodele (u pratnji) nakoliko malo krupnijih policajaca.

Da li si zlopamtilo? 

DA! Šta je tu sporno?!

U koga ili u šta veruješ? 

Red, rad  i disciplinu.

Šta je, po tvom mišljenju, pravа zena?  

Ona koja nije kriva (kičma). Šalu na stranu, svaka koja je laf u srcu i iznad svega brižna majka. Srbija ih ima. Jednu lično poznajem i u istom smo gnezdu.

Zbog čega se kaješ?

Zbog odluke da se bavim (sportskim) novinarstvom u zemlji gde je to degradiran posao. Poznata je priča u kojoj je “zvaničnik” kolima udario pešaka. Želeći da se iskupi upita ga: “Mladiću (ne Ratko), kojim poslom bi voleo da se baviš.”? Ovaj odgovori: “Da budem sportski novinar”! 

Neopreznom vozaču pade kamen sa srca jer je to delatnost gde je lako progurati Kurtu, ali i Murtu. A lepo sam mogao da nastavim sa pekarom na Zlatiboru…

Ko je genije? 

Svaki Srbin koji sa primanjima od 25.000 dinara (ili 50.000 ako i žena radi) izdržava dvoje dece i još ima vremena da se smeje, kupuje cigarete, ponekad nešto popije i pojede, ide na letovanje, zimovanje, svadbe, rođendane…i još se par puta mesečno nasmeši.

Miloš Topalović je...

Dobra a poslovno neiskorišćena investicija.