St!llness

Na treći album St!llnessa čekalo se skoro tri godine, nestrpljivo i sa pritajenom zebnjom. Prethodno izdanje Globalno zatupljenje – paket za preživljavanje (2009.), zbog raznoraznih okolnosti nije do kraja promovisano kako je zasluživalo, a Yuri (vokal, autor tekstova) je u međuvremenu učestvovao i na eksperimentalnom projektu Golem, pa fanovima baš i nije bilo najjasnije kako nastaje, kada će se pojaviti i kako će zvučati novi album ovog mnogočlanog splitsko-zagrebačkog benda.

Proleće 2012. donelo je novi album kome, ispostavilo se, ne nedostaje svežine i prepoznatljive St!llnessove oštrine. Ako je prvi Sve što znam o životu odabrao je Đelo Hadžiselimović bio godinama pripremani udarac u glavu, a odlično Globalno zatupljenje… bilo poziv na kolektivni bunt koji ipak nije urodio plodom, treći album, nazvan jednostavno imenom benda, raskrsnica je na kojoj su se pokazali kao zreli autori, koji znaju da “stanu na loptu” i daju najbolje od sebe. Obračun sa okruženjem, lažnim moralom, opšte prihvaćenim sistemima vrednosti i načinima života, kritika otupele svakodnevice u kojoj ne štede ni sebe, ni druge, sve je tu, kao i do sada. Sa druge strane, ta “jednoobraznost” tema mogla bi biti i najveća zamerka ovom albumu – neko ko baš nije veliki fan, na trećem albumu očekivao bi i nešto drugo od već do sad dobrano iskorišćene “uvek kontra” filozofije.

Prvi singl je pesma Moja generacija, direktna poruka generaciji koja je odavno trebalo da od matoraca preuzme stvar u svoje ruke, ali to konformistički nije uradila jer ima “potpuno krive, krive perspektive”. Upečatljiva je i završna Samo još jedan blues, u kojoj se, slično kao u Bluesu za moju majku na prvom albumu, Yuri melanholično seća dečačkih dana i svog u međuvremenu preminulog oca, a tekst se vešto spaja sa zvucima dalmatinskih klapa! Fanovi će, naravno, voleti i Terapiju, još jednu odu tetrahidrokanabinolu, večnoj inspiraciji, “doktoru, terapeutu, idolu”.

Svirački, St!llness se i dalje kreće na relaciji roots reggae/dub/funk/hip hop, žestokih gitara ima nešto manje nego pre, ali gruva ne nedostaje. Ima bendova, danas daleko poznatijih a nekada po stavu vrlo sličnih, koji su na takvoj raskrsnici rešili da postanu “komercijalni”, krenuvši u podilaženje široj publici ili pribegavanju lakim etno/folk notama. St!llnesu se to, na sreću, nije dogodilo.