A Different Kind Of Truth

Pre mesec dana svet je obišla vest da su Van Halen objavili novi album nazvan A Different Kind Of Truth - posle 28 godina. Iako je bend sa tim imenom i (uglavnom) istim članovima snimao albume do kasnih devedesetih, penjući se s njima na vrh Bilbordove liste najprodavanijih, Van Halen su 1985. godine prestali da postoje u suštinskom smislu reči. Hedonistički raspojasana, gitarski vrlo originalna grupa iz Los Anđelesa je sa odlaskom pevača Davida Lee Rotha ostala bez rocka pa je sa kompetentnim ali bezličnim Sammyjem Hagarom nastavila da se rolla kao formula za pravljenje novca u Bon Jovi stilu sve dok se motor nije istrošio.

A onda konačno vest, veća od one o povratku sa studijskim albumom – rock se vratio u Van Halen.

Dobro, reći će neko, ne preterujmo; fino je što se Eddy Van Halen pomirio sa Rothom i što je bend s njim snimao pesme posle toliko vremena, ali ipak su to nostalgični starci koji mogu samo da ponude umornu verziju onog što su svirali nekada. Na kraju krajeva, A Different Kind Of Truth sadrži šest pesama koje su kao demo snimci nastale pre prvog albuma (1978), što samo znači da grupi manjka inspiracije, kako reče Hagar ovih dana. A to što su Rolling Stones imali jedan od najvećih hitova u karijeri sa albumom kompletno sastavljenim od restlova sa ranijih ploča (Tattoo You, 1981) – to se već pokrati u jednačini.

Ono što su Van Halen napravili vredno je divljenja – ne samo što A Different Kind Of Truth zvuči kao logički nastavak njihovih najboljih (prvih šest) albuma, već im je to najžešće delo u karijeri. Pelcer sa demo snimaka iz davnine (npr Bullethead, She’s A Woman, Big River) preneo se na nove pesme (China Town, You And Your Blues, The Trouble With Never), pa album zvuči ujednačeno, eksplozivno i mladalački. 

Istina, basiste Michaela Anthonyja više nema da pratećim vokalima učini ovaj materijal hitoidnijim, singl Tattoo je bezveze, a Roth više nema stari raspon glasa. Međutim, nije zaboravio da bude zloćkasto brbljivi šoumen (bluz-kantri-hard-bugi biser Stay Frosty) i, što je najvažnije, kao da je šutom u dupe probudio Eddiea Van Halena iz kome. Ovaj inventivni vrituoz, srebrni letač hard rocka, koji je na legendarnom debi albumu svog benda doslovno napravio revoluciju u sviranju električne gitare, izumevši sve one zvuke koje je, za razliku od većine svojih klonova, svirao direktno iz muda sa instinktivnim osećajem za melodioznost, konačno zvuči – možda prvi put posle albuma 1984 (1984) – kao da mu je stalo da pokaže ko je i šta je.