O melanholiji i monotoniji

 Melanholija – Lars von Trier

Novi film lažnog plemića i kanske persone non grata podelio je publiku. Jedni su opčinjeni, drugi prevrću očima i gledaju na sat. Naravno, o ukusima ne vredi raspravljati, ali po većinskoj proceni Melanholija dosta zaostaje za ozloglašenim i obožavanim Antihristom. U čemu je problem? Novi film deluje zbrzano i nedovoljno promišljeno, a vidan je i nedostatak iskrenosti koji je od Antihrista načinio tako posebno gledalačko iskustvo. Mizoginija je ovoga puta zauzdana, pa Trier nije bio u prilici da potvrdi svoj status muškarca koji mrze žene. Samim tim, projektu je pristupio sa manje strasti i to se vidi. Melanholija je podeljena u dve celine. U prvoj sve vrvi od likova koji su pristigli na svadbu organizovanu na udaljenom imanju; druga je kamerna, sa svega tri-četiri igrača na istoj lokaciji, usresređena na iščekivanje smaka sveta. Svdebeni deo je predug i protkan narativnim nitima koje ne vode nikuda, pa bi malo agresivnija montaža film učinila boljim ili, barem, kompaktinijim. Naravno, Trier je izgurao svoju viziju i odlučio da iskuša strpljenje gledalaca. Danac ponekad i uspe da postigne pogodak, ali ne i ovog puta. Kirsten Dunst(erka) i njene „mrtve oči“ ne pomažu. 

Lovac – Daniel Nettheim

A sada, pravac Australija. Iz nje stiže ova drama o plaćeniku u potrazi za istrebljenim (?) tasmanijskim tigrom. Snaga Lovca leži u lokacijama i glavnom glumcu. Divljina prikazana u filmu nikoga neće ostaviti ravnodušnim, uzbudljiva je i sjajno fotografisana (Lovac je snimljen na „licu mesta“, u Tasmaniji). Willem Dafoe je srce ovog filma, prisutan je u svakoj sceni. Njegov stil glume i pojavu ili volite ili ne volite, a od vašeg stava u mnogome zavisi kako ćete prihvatiti ovaj film. Ovde je Dafoe manje razmahan nego, na primer, u povodom Melanholije pomenutom Antihristu, ali da pleni – pleni. Čovek ima pojavu i kamera ga voli. Pored potrege za (iz današnje perspektive) mitskom životinjom, film sadrži i još par dramatrurških slojeva, ali oni nisu razvijeni na zadovoljavajući način. Odnos lovca i porodice kod koje odseda je zagreban, pa onda naglo presečen. Postoji i krimi podzaplet koji je takođe mogao biti razrađeniji. Bez obzira na pobrojane manjkavosti, u pitanju je kvalitetan film koji ima šta da ponudi. 

Martovkse ide – George Clooney

Holivudski superstar George Clooney polako gradi svoj rediteljski renome. Martovske ide su njegova četvrta režija. U zanatskom smislu, ovoj političkoj zavrzlami sa snažnom dozom otuđenja nema šta da se zameri. Film lepo teče, snimljen je znalački, pristojno budžetiran... Bez obzira, nedostaje mu nešto što bi ga učinilo zaista odličnim. Možda malo originalnosti? Ponuđena priča o predizbornoj kampanji kao da je već više puta ispričana. Nema tu iznenađenja, ni za lek. Već negde oko desetog-petnaestog minuta sasvim je jasno u kom će se smeru Martovske ide razvijati. Tu su beskrupulozni guverner (Clooney), njegova neurotična ljubavnica (Evan Rachel Wood) i, pre svih ostalih, idealistični konsultant (Ryan Gosling) koji se polako ali sigurno upetljava u mežu satkanu laži. Sasvim pristojno, ali bez mogućnosti da oduševi.

Potomci – Alexander Payne

Ponovo Clooney! Ovoga puta samo kao glumac. Režiju Potomaka potpisuje pouzdani Alexander Payne (Najvažniji dan, Sve o Šmitu, Stramputice). Radnja se odigrava na Havajima, što ovom ostvarenju daje poseban kolorit. U pitanju je porodična drama o ocu i dve kćerke koji pokušavaju da se izbore sa činjenicom da će njihova žena/majka uskoro biti isključena sa aparata koji je održavaju u životu. Na prvi pogled, veoma mračna tematika, ali se Potomci mogu opisati kao efektna mešavina drame i komedije. Ovaj oprobani Paynovo recept je i ranije pokazivao pristojne rezultate, pa je tako i sada. Glumački ansambl je izvanredan, čak se i u poslednje vreme sve drvenastiji Clooney ovoga puta koliko-toliko potrudio oko svoje role, a Shailene Woodley (glumi stariju kćerku) je zahvaljujući Potomcima postala zvezda u vrtoglavom usponu.

Dnevnik opijanja – Bruce Robinson

Kada je prošlu put Johnny Depp zaigrao u filmu snimljenom po romanu Huntera S. Thompsona počašćeni smo nečim zaista posebnim. Ali Bruce Robinson nije Terry Gilliam, pa tako ni Dnevnik opijanja nije Paranoja u Las Vegasu. Nažalost! Robinson je majstor svih zanata, glumac, scenarista i reditelj; a poslednju režiju potpisao je daleke 1992. godine – u pitanju je bio prilično dobar triler Dženifer Osam. Novca je bilo, pa je Portoriko pedesetih uverljivo oživljen, ali je Robinson previše odlutao od Hunterovog predloška: u lepoj čaši servira razvodnjen rum. Depp po običaju glumi samoga sebe, dok Aaron Echart ima pristoju ali nedovoljno zaokruženu ulogu. Amber Heard je prelepa, plovi poput ljiljana u tom moru bluda i kala. Sve u svemu: promašaj, ali podnošljiv.

U periodu ponedeljak-sreda, na glavnom programu FEST-a prikazani su i filmovi: Moramo da razgovaramo o Kevinu, Imamo papu, Videti more i Princeza Dajana – Ubistvo.