Renesansa borilačkih igara

Usledili su mnogobrojni klonovi koji su se od "oca" lagano udaljavali, evoluirajući uvođenjem sitnijih ili krupnijih novina - Fatal Fury, Art of Fighting, King of Fighters (KoF) i Darkstalkers neki su od najistaknutijih primera.

Glavni konkurent Street Fighteru (u daljem tekstu SF), ultranasilni Mortal Kombat (MK) američke razvojne kuće Midway, bio je vodeći razlog za formiranje organizacije ESRB, a pratile su ga uglavnom ne baš sjajne igre (čast izuzecima) u kojima su među najbitnijim aspektima bili krvoliptanje i sakaćenje protivnika (Eternal Champions, BloodStorm, Primal Rage, WeaponLord, Ultra Vortek, War Gods, Thrill Kill).

Bilo je i onih koji su od oba sveta uzimali ono što im je odgovaralo, uz redefinisanje izvesnih elemenata i balansiranje pozajmica (Samurai Shodown, Killer Instinct, Guilty Gear X).

Virtua Fighter, pionirska 3D tuča, takođe će steći sijaset sledbenika (Tekken, Battle Arena Toshinden, Dead or Alive, Bloody Roar...). Početak XXI veka obeležilo je jenjavanje svežih ideja, ali se poslednjih godina, zahvaljujući Japancima pre svega, u ovom domenu odigrava nešto što bi se moglo nazvati renesansom borilačkih igara.

U daljem tekstu, pažnja će biti usmerena ka naslovima koji su tokom godina (često i bez razloga) ostajali na marginama, jer se o glavnotokovskim ostvarenjima igračke industrije već dovoljno pisalo (doduše, nemoguće ih je u potpunosti zaobići, što se iz uvoda već da zaključiti), a i red je da bolove u zglobovima prstiju (bar na kratko) prepuste alternativnim snagama. Ukusi se razlikuju, to je bezbroj puta ponovljeno, pa su zato u vodiču naznačene lokacije koje, inače, možda nikada ne biste posetili.

Golden Axe: The Duel (1994)

razvijač: Sega

platforma: arkadna mašina, Sega Saturn (1995)

Nije nikakava tajna da Golden Axe za svoje postojanje najviše duguje delu Roberta E. Howarda, odnosno filmovima koji prate njegovog najpoznatijeg junaka, varvarina Conana. Nakon četiri side-scrolling hack & slash avanture (GA: I,II, III & The Revenge of Death Adder), Segini dizajneri odlučuju da se oprobaju na srodnom polju, pa tako nastaje Golden Axe: The Duel, hibrid SF-a (šest udaraca) i SNK-ovog Samurai Shodowna (korišćenje naoružanja).

Priča se usredsređuje na legendarno oružje, kojim je patuljak Gillius Thunderhead (nekada davno) porazio Death Addera. Njegov potomak, Gillius Rockhead, kao i naslednici Tyris Flare i Ax-Battlera (iz originalnog GA-a), amazonka Milan i varvarin Kain Blade, okupljaju se, uz sedam drugih ratnika (od majušne divljakuše Jamm do čoveka-biljke Greena) da bi se ponovo suprotstavili vaskrslom "Guji", a potom i fizičkoj manifestaciji Sekire, džinu u zlatnom oklopu.

The Duel se odlikuje prelepim crtežom likova, ni previše američki, ni previše japanski stilizovanim, negde na zlatnoj sredini koja, u sklopu sa pozadinskom muzikom i zvučnim efektima, odaje utisak kakvog sword & sorcery crtaća. Ako se na to dodaju relativno jednostavne kontrole, pa samim tim i lako izvođenje poteza (uz malo onih koje izazivaju nervozu posle X neuspelih pokušaja), GA: The Duel spada u red solidnih old-school fajterki, neopravdano zaboravljenih.

Savage Warriors (1995)

razvijač: Atreid Concept SA

platforma: PC (MS-DOS)

Uprkos činjenici da personalni računari nisu omiljena platforma proizvođača i većine igrača/ljubitelja fele o kojoj se ovde radi (dok lično tastaturu smatram "udobnijom" od gamepada), u prošlosti se neretko dešavalo da za PC budu portovani popularniji naslovi (trend je nedavno oživljen četvrtim SF-om i fantazmagoričnom BlazBlue: Calamity Trigger), ali i da se pojave PC-eksluzive, kao što je Savage Warriors.

Slično serijalu World Heroes, deset boraca (+4 skrivena, dostupna putem varanja) sa svih strana sveta i iz različitih vremenskih perioda (staroegipćanka Neftis, gladijator Carceres, štićenica Šaolina Zia i indijanac Tecumseh, između ostalih), dovedeno je na turnir u organizaciji demona zvanog Master, ne bi li ovaj otkrio ko će od njih steći pravo da mu se suprotstavi i (pokuša da) preuzme titulu gospodara. Primamljiv kratkometražni intro, animiran tradicionalnom tehnikom, zamenjuje statične ekrane (od kojih su nekad čak i najbolje igre patile), a jedinstvena i umesto sprajtova primenjena 3D Bio-Motion tehnologija čini pokrete likova realističnijim i tečnijim.

Ručno ilustrovani specijalni potezi, živopisno oslikani nivoi i mapa za njihov odabir i dan-danas uspevaju da impresioniraju neporecivom artističnošću, a prati ih odličan rock soundtrack, sa ponekom mračnom ambijentalnom trakom. Jedan udarac rukom i jedan nogom u velikoj meri pojednostavljuju sistem borbe, a upotpunjuju ga interakcija sa pozadinama (veranje po konzolama i kukama) i mogućnost ispuštanja/izbijanja oružja.

Tough Guy (1995)

razvijač: Panda Entertainment

platforma: PC (MS-DOS)

Treća i poslednja borilačka igra tajvanskog Panda Entertainmenta napušta period Tri Kraljevstva (obrađivan u Sango Fighter i Sango Fighter 2), te se približava sadašnjosti, tj. SF-u, ne samo u standardnom broju likova (8+3 glavonje i misteriozni izazivač), nego i u pogledu čitave postavke.

Uvodna špica asocira na onu iz Super SF II Turbo - svaki karakter koristi sopstvenu veštinu (s tim što su uvedeni do tada neeksploatisani stilovi) i povezan je (stereotipno) sa određenom državom. Primera radi, iz Rumunije dolazi gimnastičarka Madiesha, iz SAD-a gruba i militantna Sheana (ženska verzija Guilea), a Rusija opet šalje rvača (Stan, što je verovatno skraćeno od Stanislav), mada ima i iznenađenja - tajlandski bokser i gitarista heavy metal benda, Gerdon. Sa druge strane, malo se i preterivalo u predrasudama, pa će vas u Nemačkoj sačekati nacista u kaputu, Wacker, koji na vas šalje kukaste krstove (!).

Kontrole su jednostavnije od uobičajenih, a na raspolaganju vam je 5-6 specijalnih moći po borcu (što je iznad SF proseka). Držanjem dva udarca jednake jačine (recimo, weak punch+weak kick) puni se "power gauge", za oslobađanje razornog super napada, ali ste pritom prepušteni (ne)milosti protivnika. Vizualizacija je elegantnija od one u najstarijim iteracijama SF-a, ali manjak frejmova u animaciji donekle narušava privlačan crtež, dok SoundFX i melodije posle igranja dugo odzvanjaju u ušima. Prisutna je i fino dozirana količina humora - u Sheaninoj frizuri (sa strane joj je glava obrijana u obliku Snoopya) i bonusu "Tough Battle" (tj. story) moda, gde se sa još dva ("super deformed") takmaca nadmećete u halapljivom gutanju špageta.

Xenophage: Alien Bloodsport (1995)

razvijač: Argo Games

platforma: PC (MS-DOS)

Jedina tabačina Argo Gamesa, iza koje Apogee Software/3D Realms (Comander Keen, Duke Nukem) stoji kao izdavač, izvedena je u duhu ondašnje MK-manije, pa vas očekuju litri i litri crvene, zelene i žute krvi (koju možete isključiti, ali zašto kad je ovako sočnije?) i "fatality" završeci, u kojima žrtva ostaje obezglavljena (Meat!).

Poigravajući se idejom o vanzemaljskim otmicama, stalno obrađivanoj u američkoj kinematografiji, autori dovode crvenokosu Selenu (poslovnu ženu) i Nicka (drvoseču), na intergalaktički okršaj, gde će se ovo dvoje susresti sa još šestoro bizarnih vanzemaljaca, imenovanih prema fizičkim karakteristikama (Mouth, Toad, Bat, Spike, Worm, Squid), a zatim i sa dvojicom nemilosrdnih bossova, Parasiteom i Championom koji se na kraju transformiše u kentaurolikog Grand Championa "od koga je čast biti poražen". Zarobljenici se bore u hologramskim simulacijama prirodnih staništa, a kazna za neuspeh je (naratorovim rečima) "automatsko oduzimanje prava na razmožavanje i život".

Od konkurencije, Xenophage se izdvaja Super VGA grafikom, golemim renderovanim likovima i detaljnim lokacijama, što za DOS nije bila mala stvar, ali i verodostojnim ambijentalnim zvucima, koji prožimaju muziku - vodopad nadomak Nickove brvnare je odličan pokazatelj kvaliteta zvučnog dizajna. Igrivost, iako u zaleđini prezentacije, nije za potcenjivanje - ako se zanemare mane (i, eventualno, ukucaju kodovi koji proizvode interesantne efekte) tuđinski krvavi sport je poprilično zabavan. Od 2006. etiketiran je kao "freeware", pa je na oficijelnom sajtu raspoloživ za download.