Klasična književnost u video igrama

Koliko god uvreženo mišljenje bilo da književnost pripada nekim "višim" sferama izražavanja, a video igre nekim "nižim", između ova dva sprata, uspostavljaju se najrazličitiji  oblici komunikacije kao i razgranata mreža međusobnih uticaja. Do sada su u pitanju bili izolovani slučajevi - u nekoj igri bi se zatekli literarni toposi ili arhetipovi (Devil may cry serijal, na primer, obiluje referencama upravo na Danteovu Božanstvenu komediju), ali ipak ne direktno, već kao deo kolektivne (pod)svesti.

Zato, ako izuzmemo igru istovetnog naslova izdatu 1986. za Commodore 64 – što spada više u domen nerd’s trivia informacija - Dante’s inferno, naslov izašao početkom ove godine u izdanju kuće Electronic Arts, je prva igra zasnovana direktno na jednom književnom delu, tačnije segmentu jednog dela, i to ni manje ni više nego jednom od najvećih klasika svetske književnosti, Božanstvenoj komediji Dantea Aligijerija.

Cela priča na prvi pogled izgleda prilično sumanuto. Na poemi koja je nastajala dvadeset godina, sigurno najznačajnijem delu italijanske književnosti koje je izvršilo nemerljivi uticaj na razvoj italijanskog jezika jednako kao i na katoličku dogmu, da ne spominjemo uticaj na svetsku književnost i sve ostale umetnosti, pre svega likovnu – kuća Visceral games, u okviru giganta Electronic Arts, izdaje akcionu avanturu ispraćenu iz trećeg lica. Akcenat je, sa jedne strane, na visoko adrenalinskoj borbi, a sa druge na platformskom izvođenju i rešavanju zagonetki a la Tomb Raider. Stvar biva utoliko čudnija kada uzmemo u obzir da je izvođenje preuzeto – neki bi rekli prilično besramno iskopirano – od serijala igara God of War. Kako sve to izgleda u praksi?

Igrač vodi Dantea kroz devet krugova pakla, gde ovaj ima priliku da se razračuna sa svim vrstama demona ali i brojnim likovima koje srećemo upravo u originalnoj Božanstvenoj komediji. Arhitektura igre i ogranizacija nivoa je aspekt igre koji je u najvećoj meri veran literarnom predlošku. Pakao je podeljen tačno po Danteovoj zamisli, kao i u Božanstvenoj komediji – na tri dela (gresi neumerenog uživanja, nasilja, i zlobe) i devet nivoa (Limbo, požuda, škrtost i rasipništvo, bes, jeres, nasilje, prevara, izdaja). Dante se sreće sa svim geografskim odrednicama Pakla (Aheron, Limbo, grad Dis, reka Stiks...) i većinom mitoloških stvorenja koja je Dante (pesnik) za njih vezao (Haron, Minos, Cerber, Flegijas), da bi se na dnu pakla, u devetom krugu, sreo sa u ledu zarobljenim troglavim Luciferom. Izgled Satane je otprilike sličan kao u Božanstvenoj komediji. Izlišno je spominjati da se Dante u poemi ni na koji način ne bori protiv njega.

Odstupanja od poeme su najviše prisutna u narativnoj kompoziciji igre, aspektu koji je za ovaj tip naslova neobično razvijen. Tako je Dante, umesto firentinskog pesnika i političara, vitez u trećem krstaškom pohodu koji biva ubijen u napadu na grad Akru. Smrt ga obaveštava da će ga zbog brojnih greha poslati u Pakao, kao i njegovu celokupnu porodicu. Na to Dante stupa u borbu gde pobeđuje Kosca, uzima mu kosu i žuri nazad u Italiju u pokušaju da spase svoje najbliže, u čemu naravno ne uspeva. Na njegove oči Lucifer otima Beatriče, na šta naš junak kreće u pakao ne bi li je spasao.

Beatriča, od simbola koji po nekima predstavlja Agape (čistu, nečulnu ljubav), srednjevekovni model idealne žene zasnovan na trubadurskoj viziji Bogorodice, ili Filozofiju iz Boetijeve Odbrane filozofije – a najverovatnije sve to zajedno - biva unapređena u Danteovu suprugu i u jednom trenutku Luciferovu ljubavnicu (sic!). Pored već postojećih likova koje srećemo u Božanstvenoj komediji, npr. Antonija i Kleopatre (protiv kojih se igrač bori), igra uvodi i neke nove, recimo Danteovog oca.

Koliko god ova odstupanja izgledala kao ogrešenje o karakter literarnog predloška zarad kalupljenja u žanr, igra ipak naglašava, pa i razvija jedan često zapostavljeni aspekt Božanstvene komedije  - pesnikovo (tj igračevo) suočavanje sa sopstvenim gresima i samospoznaju kroz upoznavanje sa zagrobnim životom. Takođe, u prvi plan se stavlja, u originalnom delu tek otprilike prisutan i svakako izmenjen, orfejski motiv silaženja u podzemni svet zarad izbavljenja svoje voljene.

Tako, od duboko alegoričnog, religijom i filozofijom (naročito delom Tome Akvinskog, Boetija i svetog Bernarda) prožetog putovanja ka samospoznaji, koje stoji na razmeđi između renesanse i visokog srednjeg veka, dobijamo akcionu avanturu, sa naglaskom na dobro zamišljenom sistemu borbe i atraktiktivnim specijalnim efektima. Nameće se pitanje: kakve uopšte veze ovo ima jedno ima sa drugim? Izgleda da su autori, uzevši sva odstupanja u obzir, istu stvar mogli da naprave od Petrarkinog Kanconijera, a svakako i da nađu zahvalnije literarne predloške u nekim drugim, akcijom ispunjenijim poemama, recimo Ariostovom Besnom Orlandu ili Tasovom Oslobođenom Jerusalimu. Da ne spominjemo, na filmu već nekoliko puta rabljenu, Homerovu Ilijadu.

Prvo što pada na pamet je poređenje sa pesmom izvođača tada znanog kao Puff Daddy Come with me, u kojoj se upotrebljava ključni deo pesme Kashmir Led Zeppelina. Sve zajedno sa Jimmyem Pageom koji taj deo izvodi na gitari. Neki bi rekli – blasfemija - neki drugi, pomirljivije, bi tu videli način da se deo „klasike“ „proda“ mlađim naraštajima koji drugačije ne bi imali prilike da se sa njime sretnu. Možda je Visceral games istu stvar pokušao sa Božanstvenom komedijom. Mlađim naraštajima se daje izmenjena, pojednostavljena, skraćena, neki bi rekli obogaljena, no ipak u glavnim crtama otprilike verna verzija jednog dela koje bi im inače izgledalo strano, nedostupno i vrlo verovatno odbojno. Možda se neko igrajući Dante’s Inferno zaista zainteresuje da pročita Božanstvenu komediju, i to ne samo pakao već i čistilište i raj. Naročito uzevši u obzir da kraj igre, gde Dante stupa u čistilište, nagoveštava nastavak.

Bilo kako bilo, ovaj naslov predstavlja svojevrstan presedan i pojavljuje se u zanimljivom trenutku. Industrija video igara je odavno savladala i u sebe (manje ili više uspešno) integrisala estetiku i uzuse filma i muzike. Je li književnost, i to ni manje ni više nego klasična  sledeća?

Primećujemo da se poslednjih nekoliko meseci literarnost u raznim oblicima sve češće sreće u svetu video igara – naslovi kao što su Heavy rain (koji takođe predstavlja svojevrsnu revoluciju i zaslužuje posebno predstavljanje) ili u nešto manjoj meri Final Fantasy XIII, su napravljeni sa veoma snažnom narativnom podlogom. Istini za volju, i ranije su pravljene igre zasnovane na jakom narativu i nekoj vrsti literarnog podloška. Spomenimo samo Gabriel Knight serijal, Myst, ili nešto manje ozbiljne Discworld i Heart of darkness. To su ipak bili izolovani slučajevi koji nisu ostavili dovoljno jak uticaj da bi pokrenuli trend – što izgleda da se ovih poslednjih nekoliko meseci upravo dešava.

Ostaje da u narednim mesecima vidimo u kom smeru će se industrija okrenuti, je li ovaj naslov bio izolovan slučaj ili polako pokreće zanimljiv trend.