Do koske

Radomir Belaćević je za života napisao i 40 knjiga među kojima su Ukleto porodillište, Starac u Parizu, Ustajem iz groba, Odumiranje nacije, Socijalizam i promašaji, Hitler zamislio pobedu, Jebačke pesme, Autoelektrika za svakoga. Uz to, pokretao je festivale jeftinog filma, bavio se naukom i “konstruisao je i patentirao više naprava”. Sva njegova dela imala su više nego izraženu autobiografsku notu. Njegova životna biografija bogata je materijalom za još mnoštvo filmova.

Rodio se 31. decembra 1929. u Junkovcu kod Lazarevca. Kao tinejdžer je doživeo traumu kad su mu, na njegove oči, pripadnici “bezbožničke, partizanske vlasti” uhapsili oca, jer je 1946. davao hranu ostacima četničkih grupa. Radomir, koji je u to vreme neretko dobijao štapom preko leđa zbog pljuganja iza plastova sena, zakleo se ocu da će prestati da puši. Decenijama kasnije, Radomir je napisao knjigu Ne pušim više, a početkom novog milenijuma snimio je i istoimeni film.

Ne pušim više

Taj film bio je zamišljen kao edukativna radionica od 45 minuta i trebalo je da se pikazuje u školama kako bi se omladini na popularan način ukazalo na štetnost duvana. Snimio je 23 minuta, a nemontirani materijal dva puta je javno prikazan - u Kinoteci i SKC-u, gde se Radomir upoznao sa Rambom Amadeusom. Tom prilikom, pao je dogovor o saradnji: RASMC je trebalo da uradi soundtrack za Ne pušim više i da na premijeri filma u Sava centru nastupi uživo. Drugi deo dila podrazumevao je Belaćevićevo gostovanje Radomira na Rambovom koncertu. To je ispunjeno (SKC, 2001), to je bio Radomirov poslednji javni nastup.

Film je Radomirovo životno delo. Izdvaja se scena sa nekoliko izrazito rastom niskih persona koji upadaju kod direktora Fabrike duvana Niš ne bi li mu se osvetili što “nisu porasli jer su pušili”. Ta scena urnebesnija je od svih zajebancija iz South Parka na temu antipušačke histerije. Da je Tomica večiti ministar Milosavljević krajem 2001. prepoznao potencijal filma Ne pušim više, danas ne bismo bili uskraćeni za još jedan antologijski treš film, a i vlast bi se poštedela bacanja para na bezuspešne kampanje (strategija “Srbija bez duvanskog dima”). Ne pušim više se završava kadrom na kome piše: „Snimanje će se nastaviti ako se jave sponzori”.

Starac u Parizu

No, vratimo se Radomirovom žitiju. Po zvaršetku školovanja u Junkovcu, odlazi u Beograd i završava višu školu elektrotehničke struke. Radi kao autoelektričar i automehaničar, vremenom otvara majstorsku radionicu. Važio je za izvanrednog majstora: “Ja znam napamet sve o autu kad treba nešto da se popravi”. Svoja znanja i veštine preneo je u knjigama Autoelektrika za početnike, Elektrotehnika za svakoga, Vozački ispit na lak način – popravka kola na putu i Atomska energija za svakoga. Ove “stručne knjige” napisane su u formi dijaloga.

Za to vreme, iako je radio po 16 sati dnevno “na tehničkim i drugim poslovima”, stigao je da napiše 40 knjiga. Profesor i književnik Miodrag Nikodijević-Minik navodi da je Belaćević spadao “među nabrže pisce na svetu”, jer je roman Hitna pomoć napisao za 28 dana, Navodila na ubistvo za 27, Starac u Parizu za 14, a Poslednji voz za sedam dana. Nije se opterećivao sređivanjem tekstova. Knjige nije prodavao već ih je poklanjao. Ostao je bez književnih nagrada, mada je očekivao da će dobiti Ninovu za roman Ukleto porodilište. Promovisao je po četiri-pet knjiga odjednom, uz obavezno pićence, narodnjake i đuskanje po stolovima.

Najpopularnije književno delo Radomira Belaćevića svakako su Jebačke pesme - postmoderni Crven ban. Kao i u njegovim ostalim knjigama, i ovde je stilistika škripila, ali ako je iko bio pozvan da uradi nastavak Vukove epopeje, onda je to bio čovek koji je bez blama opisivao sva ljubavna iskustva, uključujući i ona sa prostitutkama i muškarcima. Pričalo se i da je vlasnik salona za erotsku masažu iz koga je, navodno, regrutovao glumice čije je zlehude sudbine opisivao u knjigama.

Tatin sin

Međutim, Radomir je, kao čovek koji je bio “posebno zainteresovan za film” 15 minuta slave je stekao kao glavni protagonista (as himself) u “Dečaku iz Junkovca”, koga je, ne bez razloga, smatrao svojim ostvarenjem. Podsetimo, reč je o poludokumentarcu o Radomiru čiji je sastavni deo film u filmu Konobarica, koga je, naravno, režirao Radomir. Moto Dečaka iz Junkovca je Radomirova misao da “ne može svaka gologuzija da snimi film”. A šta to u praksi znači pokazao je posle nekoliko godina svoj igranim debijem Tatin sin.

Usred najgoreg sranja ’99, Radomir je završio Tatinog sina, kompletan autorski projekt u kome je bio scenarista, režiser, producent i tumač glavne uloge. Tatin sin je doživeo bar 20 premijera, kako je Belaćević nazivao svaku projekciju. Što je i svaka projekcija bila – uz Radomirov beli sako, prigodne govore i pojavljivanje svih aktera filma u kome je jedini profesionalac bio pokojni Bata Paskaljević. Ostatak ekipe činili su znameniti frikovi Beograda u rasponu od Piksija Stoleta sa Banovog Brda i Travolte iz Borča Grede do legendarnog Marka M. Dabovića.

I u Dečaku iz Junkovca i u Tatinom sinu od znamenitih frikova izostao je samo Žika Obretković, a urbana legenda kaže da bi i on ostvario zapažene epizode da ga bolest nije sprečila.

Uzgred, Radomir je Tatinim sinom postavio nedotižan domaći zadatak svim novokomponovanim menadžerima, jer teško da bi bilo koji tranzicioni japi dobio priznanje “Menadžer godine” pored čoveka koji je uspeo da sastavi tim od Piksija Stoleta i Travolte, Marka Dabovića i Borislava Zorića Ličanina i da s njima, bez dinara u džepu, napravi dugometražni autorski film. A o kakvom je filmu reč, posvedočio je Dinko Tucaković.

Đilo Dorfles bi verovatno konstatovao kako je kič umetnost sreće gledajući Belaćevićev kompletno/autorski prvenac, a sam sedamdesetogodišnji debitant bi verovatno citirao samog sebe kako "Svi filmovi imaju neku vrednost" što je i moto "Tatinog sina". Kako ćete ga vi videti, kao "Nevinost bez zaštite", "Plastičnog Isusa" ili novosrpski porno klasik "Šumadijski grupnjak", ostaje u vašem gledalačkom zadovoljstvu, a strpljenje će biti nagrađeno onim osećanjem koje donosi čaša mlakog piva, nakon dugog i vrelog dana na moru uže Srbije, Adi Ciganliji.

Atomska energija za svakoga

Tek ga je krenulo posle pada Miloševića: Tatin sin je prikazivan na festivalima u zemlji i inostranstvu, osvojio je i neke nagrade, svu energiju je uložio u film Ne pušim više, čak je zbog filma prodao i svog čuvenog kadilaka... “Bilo mi je strašno teško da se od njega rastanem, plus što mi je sada, bez kadilaka mnogo teže da smuvam neku žensku”. Ostavši bez novca, narušenog zdravlja, preminuo je 3. juna 2005, u 76. godini.

Ma koliko se činilo da je bizaran lik, kao ni Ed Wood, Radomir se nije osvrtao na kritike. Sve vreme je vozio svoje - do koske. Možda najveća Belaćevićeva zasluga je to što je dokazao da se uz viziju i mnogo entuzijazma mogu ostvariti snovi i da jedini zadatak umetnika, ma koliko (ne)talentovan bio, jeste - da radi i stvara. Uprkos okolnostima!

A što se priznanja tiče, sumnjam da mu je do njih stalo. Ako ga se sete za Dan bezbednosti, sete. Ako ne, bila je to njegova dužnost. A setili su ga se, za ovih pet godina Kanda, Kodža i Nebojša i novosadski entuzijasti koji su uspostavili međunarodnu nagradu za andergraund kreativnost "Radomir Belaćević."