Autopsia na zidu

Zapravo, toliko tajnovitu, da je u nekim trenucima bilo nejasno da li uopšte postoji i u kom obliku. No, njihov cilj i nije bio da pružaju dokaze o svom postojanju, nego da ostave za sobom jedan rad čija doslednost u rasponu od 30 godina ne ostavlja nikakvu nedoumicu u pogledu dalekosežnih ambicija R. Milinkovića i Dušana Đorđevića - Mileusnića.

Stariji od mene mi je nedavno spočitavao da naš "novi talas" ne sme danas da se čita samo u ključu srpske kulturne scene, ne razumevajući da je svima, pa i najmlađima, jasno kako ga onomad ne bi bilo da nije bio jugoslovenski i svetski, ali da je od životne važnosti razumeti i predočiti koje su njegove posledice baš na kasniji razvoj srpske kulture, posebno iz perspektive 2000-ih... To je tim važnije što sa new wave polazišta kao dela kasnije građanske svesti dolaze neki trenutno važeći kulturni modeli, političke i druge javne ličnosti, ali i zablude i nepotrebne mistifikacije.

Još podataka, namerno nabacanih: Autopsia je fizički nastala u Rumi. Za njih se prvi put čulo 1979. Umetnici su pomalo odgovarali kustosa od sastavljanja ove izložbe u Salonu MSU, ali su mu i pomogli. Otišli su sa otvaranja, čim su ljudi počeli da se okupljaju, te sam ih i sam promašio. Ovo mi je posebno žao, pošto sam 1988. napisao za Student, odnosno za filozofski časopis Delo, prve veće tekstove o Autopsiji kod nas, a nisam video R. Milinkovića od tad, pošto se otprilike u to vreme preselio u Prag. On je jedini čovek koga lično znam da je bio na koncertu Sex Pistolsa. Svi prvi beogradski punkeri koji su pravili fanzine 1979-1980, sa strahopoštovanjem pominju fanzin Bankrot koji je ova grupa radila, i koji je ovom prilikom izložen. Kod nas se nisu bili predstavljeni galerijskim postavkama niti muzičkim izdanjima od 1987, ali ih nalazimo na mnogim relevantnim CD izdanjima širom sveta. Najnoviji period u radu može se pratiti na sajtu illuminating-technologies.  Možda sam ponešto i zaboravio, ali imate mnogo toga u pratećem katalogu izložbe, koji se može naći i na sajtu Autopsie

Koliko je potrebno razmotriti fenomene iz nekadašnjeg novotalasnog miljea u novom kontekstu, dokazuje izložba Autopsie u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, koja ne samo da nudi prvi opsežan uvid u postojanje jednog značajnog rada poteklog sa ove scene, već ga i smešta u pravilnu vremensku dimenziju, pa i u srpsku sadašnjost, u koju upada, kao i onda, nenajavljeno i sa prezirom prema svim nedoumicama.

Mukotrpan kustoski rad Dejana Sretenovića na prikupljanju relevatnih materijala pokazuje se kao ključan u tom smislu: Autopsia sama po sebi ne bi došla na ideju da napravi izložbu kakvu svakako zaslužuje, jer ih klasične izložbe ne zanimaju, pošto nastupaju sa pozicija koje bi se najjasnije opisale kao – izvan umetnosti. Tim je Sretenovićev rad na ovidljavanju dosadašnjeg rada Autopsie ove 2010. važniji.

Dovodeći u pitanje mnogo toga drugog osim standardne umetničke prakse, Autopsia je početkom 80-ih postavila mnoga pitanja koja su na svetskom nivou bila suštinska, u vremenima kad je bljesak univerzalne pop kulture bio još uvek sjajan. Činjenica da su pitanja bila slična kao i ona koja su postavljali u isto vreme Laibach (odnosno Neue Slowenische Kunst kasnije), samo govori o tome da je ista tačka gledišta postala u jednom trenutku usvojena širom sveta u poslednjem krugu svesnih sanjara. Pojednostavljeno, ta tačka gledišta govorila nam je da je sistem postao previše ciničan da bi ga ikad više minirali iznutra ili srušili spolja - jedini način da ga nadmašiš jeste bio da napraviš sistem, jednako ciničan kao i svaki drugi sistem, pa i ciničniji.

U slučaju Laibacha, njihova tvorevina je kao ogledalo verno odslikavala skrivenu totalitarnost svakog sistema, jugoslovenskog komunističkog, jednako kao i potrošačkog svetskog, usput razobličavajući strategije pop kulture kao sredstvo podjarmljenja masa.

U slučaju Autopsie, u isto vreme, strategije pop kulture su viđene kao poništavanje egzistencije kroz serijsku reprodukciju, ali još više - kroz svaku reprezentaciju. Priča o poništavanju egzistencije kroz svaku reprezentaciju, pesnička je, i Autopsia veruje da je tu našla krajnje ishodište svake umetnosti i poslednji njen drhtavi autentični trag, u govoru protiv ultimativnog poništavanja postojanja. U trenutku kad je svetom ovladala digitalna reprodukcija, ova postavka Autopsie dobila je na dramatičnoj važnosti, onoliko koliko je Laibachovska verzija sveta  postala polako deo prošlosti jer je sveprožimući totalitarizam dobio oblik neizlečivog virusa, prema kome niko nema više nikakav odnos.

Autopsia je, sa svoje strane, rečima, printovima, ambijentalnim i „industrial“ muzičkim pasažima, kao i drugim sredstvima jednog efemernog jezika krajnje usamljenog običnog pojedinca, uspela da zabeleži veliku nedoumicu savremenog sveta – ima li života posle otkrića idealne kopije, oličene u digitalnoj reprodukciji?

Posledice ovog novog otkrića u sferi proizvodnje će se osećati još dugo, a napor Autopsie da ovekoveči bar nekoliko jasnih i nejasnih misli na tu temu, toliko je veliki napor u svetu koji se više ništa ne pita sam o sebi, da već i samo postojanje takvog jednog rada na rubovima umetnosti, i izložba na kojoj se njihovi radovi mogu videti sakupljeni u svojoj blistavoj doslednosti, puno govori o relevantosti jednog samosvesnog pogleda upućenog iz ovih krajeva, da se više nikad ne zaustavi, dok srce zveri ne bude opisano na sve one načine na koje može biti opisano, a samim tim i ukroćeno.