Dva lica osamdesetih

Prošlo je skoro 14 godina od objavljivanja video igre za PC Duke Nukem 3D. U vreme kada je izašla, igra je bila instant hit – uprkos za to vreme pomalo prevaziđenoj grafici (što je u svetu video igara jedan od važnijih parametara) igrači nisu mogli da odole dobrom ritmu, sjajnoj muzici, atmosferi i tzv. igrivosti. Koliko god vremena da je prošlo od objavljivanja ovog, ili nekih drugih naslova (kao što je Doom, na primer), oni se još uvek često pominju, ne uvek u pozitivnom kontekstu.

Video igre, naročito ovog žanra (FPS – pucanje iz prvog lica) su dežurni krivci koje izvlače na tapet kada se po školama i, u adolescentskim krugovima, dogodi ubistvo ili masakr. Optužbe padaju na račun podsticanja nasilja, približavanje oružja mladima pa čak i obučavanja u rukovanju oružjem (nešto kasniji naslov Counter-Strike je naročito često osuđivan zbog toga). Talasi koje takve igre izazivaju u društvu nisu mali: postoje čitave organizacije roditelja, prosvetnih i socijalnih radnika koji se zalažu za ukidanju ili strogo cenzurisanje video igara u ovom žanru.

Činjenica koja mnogima izmiče je da su, nažalost, masakri u srednjim i osnovnim školama postojali mnogo pre video igara – da danas najveći ikada zabeležen se desio 18. maja 1927, kada je u detonaciji bombe u mestu Bat, Mičigen život izgubilo 45-oro ljudi. Sličnih primera nije malo kroz 60-e, 70-e i 80-e godine – kada u video igrama nije bilo grafičkih prikaza nasilja.

Značaj Dukea Nukema ipak nije samo u njegovoj kontroverznosti. Ova igra, pored navedenih kvaliteta (pre svega dobre atmosfere i muzike) ima i odlično izvedenu multiplayer podršku u čemu predstavlja pionira igranja prvo u zatvorenoj mreži (nekoliko povezanih računara) pa na internetu, što je dramatično izmenilo svet video igara. Sa druge strane, Duke Nukem je karakterističan po obilju uspešno izvedenih referenci na popularnu kulturu, ne tako uobičajenih za video igru, kao i po bliskoj vezi sa filmskom estetikom 80-ih - otvorenim mačizmom i suptilnim društvenim komentarom.

Radnja igre je (kao uostalom i u većini igara tog žanra i akcionih filmova 80-ih), svedena: vanzemaljci su porobili planetu i oborili vozilo glavnog junaka iznad Los Anđelesa, posle čega on kreće u osvetnički pohod. Od samog početka, uvučeni smo u postapokaliptični svet Amerike nakon vanzemaljske invazije. Vremenska odrednica je „negde na početku 21. veka“, iako atmosfera neodoljivo podseća na 80-e godine 20. veka i Reganovu eru.

U prvih deset sekundi igre na jednom mestu srećemo gotovo sve simbole i vrednosti zapadnog (preciznije američkog) društva, kao i naslage amblema paranoje karakterističnih za epohu: bioskop sa velikom najavom za film od umetnutih retro slova, postere sa razgolićenim devojkama, nebodere, steroide, televiziju, magazine, kamere za nadgledanje i, da bi estetika bila sasvim ukorenjena u 80-e, u pročelju veliki zapaljeni kontejner.

Ali, estetika ove epohe se ne iscrpljuje u scenografiji. Duke neprestano izbacuje ‘duhovite’ one-linere, najšešće posle živopisnog krvoprolića. On je izrazito mišićav, sklon steroidima i samozadovoljnim komentarima na sopstven izgled, što upućuje na homo erotiku prisutnu u filmovima iz sredine 80-ih (Trkač, Predator, Komandos). Nasilje je sveprisutno i, kao i u filmovima 80-ih, nehajno se meša sa humorom. Svi ovi parametri upućuju na ikonu i svojevrsnu sintezu celokupne estetike dekade: Arnolda Schwarzeneggera.

Pored parodije pojavnosti kulture 80-ih, kovitlac amblema upućuje pre svega na korene ove kulture koji se uopšte ne nalaze u industriji zabave (na šta bi bioskop, arkade, časopisi, televizija mogli da nas upute). Prototip glavnotokovskih filmova iz ovog perioda, koji su propagirali surf kulturu, neprestanu zabavu, opušten seks, konzumerizam, jednom rečju - obilje, bio je izdanak hladnoratovske propagande figurirajući kao alternativa mračnom i hladnom komunizmu (pa tek onda kao zabava za publiku).

U tom svetu bazali su zbunjeni Sovjeti nenaviknuti na kalifornijsko sunce, brda hrane i dobar provod – kao da je ceo Sovjetski savez bio Sibir i kao da su cele SAD - Kalifornija. Otuda se Duke Nukem sa svojom invazijom vanzemaljaca koji oličavaju komuniste i Los Anđelesom, poznatim kao glavna postaja industrije zabave, u ulozi poprišta ruševina preferirane kulture, uklapa u ovaj scenario.

Film i uopšte estetika 80-ih su imali i drugo lice, koje se kroz vreme pokazalo kao umetnički mnogo uspešnije – te smo danas pre skloni da ih izdvojimo kao prototipe epohe, kao da ova „sunčana“ strana nikada nije ni postojala. Reganova politika, pre svega poreska, u ovim filmovima simbolizovana je između ostalog hordama beskućnika koji lutaju između gomila otpadaka, napuštenim ulicama i gradovima, sitnim kriminalom, uličnim bandama, sveopštom nezaposlenošću i beznađem, a filmovi su često smeštani u neku post-apokaliptičnu blisku budućnost koja je odražavala tamnu stranu tadašnjih američkih prilika. Ovaj aspekt epohe takođe nalazi svoje mesto u igri, generisan u slikama prevrnutih kanti za smeće, pacova, zjapećih kanalizacija, napuštenih zgrada spremnih za rušenje... Igra je na taj način objedinila obe strane medalje - naizgled nespojive, a opet, prilično bliske.

Estetski, Duke Nukem se uklapa u film 80-ih, posebno u struju prvorazrednih akcionih filmova  Carpentera, Verhoevena, McTiernana i Camerona koji su umeli da ostave društveni komentar tamo gde je on najmanje očekivan - u „srce tame“. U najčistiji proizvod konzumentske kulture, tzv. laku zabavu. A, kako niko od akcionog filma nije očekivao društveni komentar, on je utoliko bio subverzivniji. Naslovi poput Robokapa, Terminatora, Predatora, Oni žive... donose kritiku različitih aspekata društva: preteranu izloženost nasilju, paranoju, ksenofobiju, mizoginiju, obožavanje i kult oružja, kult pohlepe...

Ovaj pelcer, u još hibridnijem stanju, lako možemo uočiti u Dukeu Nukemu. Pitanje je zašto se igra koja je izašla 96-e tako intenzivno odnosi na kulturu 80-ih? Jedan odgovora je čisto tehničke prirode - Duke je kao karakter napravljen kasnih 80-ih, a Duke Nukem 3D je treća inkarnacija karaktera iz naslova. Drugi mogući odgovor je proces promišljanja protekle decenije i preispitivanja njenih vrednosti koje svoje rezultate pokazuju i danas.

Nosioci epohe 80-ih, u narednoj deceniji takođe preispituju svoje delo - 1993, McTiernan snima Poslednjeg akcionog heroja, sintezu ismevanja svih sterotipa žanra akcionog filma. Cameron 1994. snima Istinite laži, visokobudžetnu parodiju svojih prethodnih filmova, a slično čini Carpenter sa Bekstvom iz Los Anđelesa, 1996. godine. Igra se tako još jednom povezuje sa svojim filmskim nasleđem, pogotovu ako se uzme u obzir da je u svim slučajevima po sredi filmski junak iz ranijih filmova ovih reditelja.

Tako na samom početku igre, nekoliko sekundi pošto mu je vozilo oboreno, Duke se spušta na ulice L.A-a i nailazi na bilbord sa crvenim natpisom „Innocent?“ Nema objašnjenja jesu li ovu poruku ostavili osvojeni ili osvajači, ali je više nego jasno kome je upućena. Usred bogate ponude kulture 80-ih koja veliča hedonizam, egoizam i obilje, pitanje je upućeno svemu i svakome ko te vrednosti predstavlja.

Da li takva kultura, koja sama generiše svoje najgore strahove, zaslužuje da bude istrebljena? Koliko smo sami odgovorni za sopstvenu propast - pitanje pre svega upućeno američkom društvu i američkoj vladi koja je zajedno sa Sovjetima upravo stvorila hladni rat, svoj najveći strah. Dilema je dodatno podvučena upotrebom reči „innocent“ (nevin) radije nego „guilty“ (kriv). Autori igre ne žele da optužuju i ni u koga ne upiru prst. Oni samo pitaju.

Što je još važnije, pitanje dolazi iznutra, od samih pripadnika, pa i tvoraca takve kulture i takvog društva. Ova činjenica dobija na važnosti kada znamo da je u pitanju video igra – sasvim drugačiji medijum u kom publika direktno učestvuje. Poruka koja dolazi do publike iz drugih, starijih medija, uvek je nužno jednosmerna – u video igri igrač učestvuje u događajima i sam ih kreira, uz mogućnost da dela na nekoliko različitih načina. No, i u tom aspektu leži skrivena kritika.

Iako u interaktivnom okruženju, igrač/glavni junak ništa ne može suštinski da promeni. Jedini kurs događaja je umnogostručeno ponavljanje ponašanja koje je i dovelo do apokalipse (u američkoj svesti - nuklearnog rata i Sovjetske invazije, u igri - nuklearnog rata i invazije vanzemaljaca) i već spomenutog velikog znaka pitanja.

Od samog početka igre upitnik stoji  iznad svih amblema industrije lake zabave – striptizeta, porno časopisa, filmova, arkada, alkohola, neobuzdanog (a opet zabavnog i olakog) nasilja –  nevešto ispisan sprejem na bilbordu, još jednom simbolu konzumerizma. Taj detalj daje sasvim novu dimenziju celoj igri i svemu sa čime ćemo se u njoj dalje susresti. Čak i kada Duke uspešno očisti celu planetu, pa i Mesec od vanzemaljaca, ono ostaje da lebdi nad njim.

Šta je spašeno, na koji način i do kada? Kao i u spomenutim filmovima epohe na koju se većina referenci u igri odnosi, na ovo pitanje nema odgovora. Hladnoratovska strepnja od budućnosti se nastavlja – do kakve nove pretnje kao što je terorizam, zemljotres, džinovski asteroid ili nešto deseto.