Istina o oku

O Macanovim scenarističkim podvizima smo već pisali: o stripovima za decu i onima za tinejdžere. A šta je sa doveka vernim konzumentima, onima koji su samo naizgled prevazišli adolescenciju, sve dok se ne nađu u intimi svoje sobe ili striparnice? Onima koji hoće akciju i krv i medvediće (!?!). Pa, za njih je sačuvano najbolje.

Misteriozni plaćenik sa dva bambusova štapa u kojima se kriju smrtonosna sečiva. Ozloglašen ili (straho)poštovan stranac sa jednim slepim okom za koje se priča da vidi budućnost i ko zna šta još. Mučena duša opterećena senima mrtvih prijatelja i neprijatelja.

Nije. Za. Decu.

Ako Sergej ima direktan uzor u svetskom stripu, to je ultrakul Usagi Yojimbo, japanski zec ronin, i njegov svet antropomorfnih junaka, mada sam autor ima mnogo zanimljiviju priču o svemu tome.

Ono što Sergeja čini drugačijim, a možda i jedinstvenim, jeste svet u kojem postoje i petoprsti, odnosno pravi ljudi, koji su proganjana rasa iz zasada nepoznatih razloga (čak ih se i Sergej gadi ali i za to postoji razlog). Visoko religiozni četvoroprsti, tj. sve ostale vrste životinja, zbog njihove različitosti ih prikivaju na krstove! Sam verski podtekst je jako prisutan i biće više nego zanimljivo videti šta je Macan naumio sa ovim.

Drugo, ne zna se da li je u pitanju postapokaliptični ili fentezi svet (podjednako su zastupljeni i mačevi i lugeri) a neretko se skrene na neobičan kolosek (fudbalska utakmica koja malo asocira na scenu „Zvaću decu“). A crtež? Macan jednostavno isuviše dobro poznaje strip da bi sebi, čak i kao „ograničenom“ crtaču, dozvolio greške. Od prve epizode je konzistentan, čak samouvereno dosledan u tom pogledu, a i ako ne ume nešto da nacrta (a teško je ubosti šta bi to bilo), bogato to nadoknađuje osobenim stilom.

Macanovi zečevi, mačke i kučići su maltene diznijevski slatki, samo da bi se u sledećem kadru, sa dve linije podočnjaka i izrazom koji Šilja nikad ne bi umeo da izvede, pretvorili u groteskne parodije svoje pređašnje slatkoće. Da ne pominjemo da se rasprave rešavaju odsecanjem ušiju i kuršumima upućenim kroz lobanju... Svaka akcija ima svoj logičan, mada time ne manje iznenađujući produžetak, a likovi po najboljem principu priče i pričanja rastu i evoluiraju kako čitalac saznaje više o njima.

Sergej se prvi put pojavio pred čitaocima 1999. kada je u prvom broju kratkovečne Striporame objavljena prva kratka priča Kraljevstvo slijepih. Inače, ova prva epizoda je nacrtana jos 1993, a do '96. su nastale ukupno četiri epizode "ranog" Sergeja i one su sada sakupljene u albumu Stare priče. Ciglo deceniju kasnije Sergej nastavlja sa redovnim izlaženjem na posebnoj internet-stranici Strip vesti Zlatka Milenkovića, da bi se istovremeno našao ponovo i na papiru, u Mister Mačak magazinu, i najzad, od 2008. godine, u sopstvenim sveskama Sergej stripa.

Da li se isplati izdavati strip koji se može isto tako lepo čitati i preko neta? Izdavač kaže da se isplati, a pravi fanovi će reći da se nijedan strip ne može zaista čitati na ekranu. Nedostaje tekstura papira, miris lepka, bonus materijali, a i ne može se nositi u WC! Uz to, Sergeja prodaje i redovnost, taj najslađi od svih automatskih podsetnika u glavi koji nam kaže da je opet to doba meseca (ili dvomesečja u Sergejevom slučaju) kada nam izlazi omiljeni strip (ili muški magazin). Znamo da će ove godine taj ritam održavati dva najveća tvrdoglavca u ovdašnjem stripu, sâm Macan i nedokazani izdavač najlepših strip svezaka sa ove strane Atlantika Dejan Đoković Dekara, čiji Lavirint stoji iza Sergeja.

Dakle, udahnite duboko: sedam ciklusa, trideset brojeva, četiri godine izlaženja i okruglo petsto stranica glavne priče. I još nešto: neće biti trejdova.

Od trećeg broja, u sveskama se objavljuju i priče koje nemaju veze sa glavnim tokom. I to nisu neke egzibicije. Autori su ekipa koja se u nedostatku boljeg izraza loži na Sergeja, i uz Macanov blagoslov i konsultacije da se ne bi preklopili s nekim delom priče ili predistorije furaju potpuno svoj fazon. Počelo je od poziva autorima na Macanovom blogu da se okušaju na Sergeju, a kako će se završiti niko ne zna. Jasno je samo da će centralnu priču i pomenutih magičnih 500 tabli napisati i nacrtati jedan čovek. Sve ostalo je čist ćar, kako za čitaoce tako i za autora.