Preboleti Mančester

Kroz mutno staklo prozora na baru posmatrao ga je grad.

"Dry 201" u ulici Oldham je bio prazan. Samo je Tod, sredovečni barmen, čistio aparat za espreso u šanku. "Dry" je u Mančesteru smatran trendi kafićem, svratištem koje je uvek in, a jednom prilikom ga je neki novinar opisao kao "mesto u koje se ide pre izlaska u Hacijendu". Dolazio je tu regularno sa ostalim momcima iz benda, a redovno bi tu zaticao i ostale, oni su "Dry" zvali po njegovom "službenom" imenu - FAC 201.

Berni je toga jutra došao prvi, što mu se retko dešavalo. Naručio je kafu i mineralnu vodu, nakon toga i dupli burbon. Sedeo je dugo pokušavajući da čita novine. Sav besmisao modernog sveta bio je sažet u redove i kolumne koje su prekidale slike političare i afričke dece koja umiru u gladi. Negde pri kraju bili su sportski rezultati. Njegovom Mančester Junajtedu i nije išlo baš najbolje. Uzdahnuo je i odložio novine u stranu.

 Sivo mančestersko prepodne lenjo se vuklo prateći spore kazaljke na satu. Tod ga je pogledao pomalo zabrinuto i upitao:

"Još jedno, gazda?"

"Ne, hvala, druže."

"Nešto si mi na tri ćoška jutros."

"Aha..."

"Mislio sam da voliš ponedeljke."

"I ja."

Rob Greton, menadžer benda, stigao je sa zakašnjenjem od gotovo sat vremena. Nije se izvino, nije rekao ništa, niti je iz rukava svog trendi sakoa izvukao neki otrcani izgovor, delovao je kao da ga nije briga. Samo je seo na stolicu preko puta njega i naručio pivo. Sačekao je da stigne, onda zapalio cigaretu i povukao dugačak dim. Igrao se sa njom svojim dugačkim prstima, češkao čekinjastu bradu od tri dana i klimao glavom u ritmu muzike koja je dopirala iz zvučnika obešenog o zid iza njega.

"I?", upitao je na kraju.

"Šta?"

"Kad dolaze?"

Berni baci pogled na sat.

"Za pedeset i dva minuta."

"Tačno?"

"Oni su jebeni Švabe, Rob. Precizni su. Baš kao i njihova muzika."

"Šta ćeš im reći?"

"Ništa."

"Ništa?"

Nezgrapni cinizam isijavao je sa Robovog top-of-the-morning izraza na licu.

"Druže, nisu potegli čak ovde da bi im pokazao kako imamo bolje pivo i bolji fudbal od njih. Jesu li ti rekli šta hoće?"

Berni uzdahnu i rukom pokaza Todu da mu nalije još jedan dupli burbon. Zatim slegnu ramenima.

"Žele da im pokažem kako smo napravili Blue Monday."

Činilo se da je Rob za trenutak prestao da diše, toliko je bio iznenađen.

"Zajebavaš me?"

"Ne, Rob. Zar si zaboravio? Oni su Švabe. Ozbiljni ljudi. Odgovorni ljudi. Ljudi koji nikad ne kasne..."

"Ljudi koji su napravili Trans Europa Express.", znalački primeti menadžer.

"Između ostalog...", složi se Berni smušeno.

"Ljudi koji imaju najsavremeniji studio u Evropi...", nastavljao je Rob. "Ljudi koji su napravili prvu ritam mašinu...".

Položio je vrh kažiprsta na bradu i razmišljao tako par momenata a onda se dosetio još nekog značajnog fakta.

"Ljudi koji su završili muzičke akademije i konzervatorijume...", Rob prestade sa nabrjanjem i pogleda u svog prijatelja:

"Hej, Berni, a šta si ti ono beše završio?"

"Teraj se u kurac, Rob!"

"Ajde nemoj da si plačipička... Nije valjda da imaš kompleks niže vrednosti?"

"Nemam. Samo mi je nekako... nelagodno, znaš... kao pred gradski derbi. Taj čudni, nezgodni... osećaj."

"Šta se buniš? Fricovi su nas nekad gađali letećim bombama a sada samo dobrom muzikom. Pijem u to ime..."

U "Dry" je zatim ušao lik u dugačkom kaputu svelte boje. U samoj njegovoj pojavi i načinu na koji se kretao bilo je neke čudne nonšanlacnije koja se mešala sa solidnom dozom sirove lucidnosti. Toni Vilson se prvo pozdravio sa Todom a onda seo za sto svojih prijatelja. Pogledao prvo u Roba koji se zagonento smeškao a onda u Bernija koji je sa zabrinutim izrazom lica buljio u čašu sa burbonom ispred sebe.

"I?", upitao je radoznalo.

"Šta?", mrzovoljno prozbori Berni ne dižući pogled sa čaše.

Toni se zavali unazad u pokretu punom neke revolveraške gipkosti.

"Kada treba da se susretneš sa momcima iz Kraftwerka?"

* * *

Momci...

Momci?

Kakvi jebeni momci? mislio je Bernard Samner, pevač mančesterske grupe New Order, stojeći na trotoaru iza kog je bio zid od tamne opeke na kome je jedina dekoracija bila tabla sa natpisom Oldham Street.

...oni su grupa sredovečnih Švabova. Eto šta su... previše su ozbiljni da bi ih uopšte nazvao bendom. To što oni rade jednostavno nije rokenrol... A opet, ko zna na šta bi rokenrol ličio da nije bilo njih i njihove muzike. Kladim se da im je to bila poslednja namera... Da muzika izašla iz njihovih proračunatih, akademski školovanih mozgova može da bude prihvaćena i obrađivana od strane uličnog ološa i marginalaca...

Taksi se pojavio tačno u podne. Ni minut ranije, ni minut kasnije.

Izašli su iz njega redom: Volfgan Flur, Karl Bartoš, Florijan Šnajder i Ralf Hater. Prva dvojica su bila u tamnim odelima ispod kojih su nosili bele košulje i tamne kravate, druga dvojica su bili u svetloplavim odelima koja su upotpunjavale kravate tamno plavog dezena. Skromnost, diksrecija, elegancija, preciznost...

"Kao na omotu ploče Trans Europa Express...", pomisli Berni.

Stajali su kratko na trotoaru, zbunjeno se osvrćući oko sebe, a onda prešli ulicu.

Prvi mu se obratio Šnajder pružajući ruku, njegov engleski imao je primesu germanske tvrdoće, a stisak je bio krut i prilično čvrst.

Rukujući se sa njim, Berni je samo kratko prozborio.

"Drago mi je, ja sam Bernard..."

"Bernard...", Nemac je diskretno insistirao da čuje i njegovo prezime.

"...Albreht."

"Albreht?"

"Da."

"Kao Direr?"

"Molim?"

"Albreht Direr", potvrdio je Šnajder klimajući odsečno glavom sa blagim izrazom neznatnog nezadovoljstva na licu. Podsetio ga je na trenutak na učitelja koji ispravlja đaka. "Nemački slikar i matematičar. Da niste možda poreklom iz naših krajeva?"

"Ovaj, ne...", promuca Berni smušeno. "U stvari, moje pravo prezime je Diken. Mada ga retko koristim."

"Više volite da budete Albreht?"

"Baš i ne, najviše koristim prezime Samner."

Šnajder slegnu ramenima uz blagi smešak koji je delovao pomalo veštački, a onda reče hladno:

"Drago mi je gospodine, Albreht-Diken-Samner."

Nije predstavio članove benda, izgleda da su se neke stvari ipak podrazumevale, mada, Bernija je živo zanimalo kako bi to izgledalo. Lagani otklon rukom, blago savijanje u stranu, odsečan metalni glas koji kaže:

"We Are The Robots".

* * *

Studio se nalazio nedaleko odatle, u delu davno zatvorene tvornice. Enkouts je bio deo Mančestera iz kog je pre dva veka krenula prva svetska idnustrijska revolucija. Jednom je čuo da to ime dolazi od "Lonely Huts" ili "Lonely Cottages", hteo je da o tome malo proćaska sa gostima, kao i da im objasni gde se nalazi Crkva svetog Petra u kojoj je kršten, ali je po izrazu njihovih lica zaključio da ih to preterano ne zanima.

Ušli su na zadnji izlaz a onda, zaobilazeći baruštine nastale u rupama u asfaltu, krenuli ka požarnim stepenicama.

"Ovuda...", promrmljao je pokazujući pravac.

"Zar ovde ne postoji neki lift?", upitao je Šnajder.

"Postoji, ali je u kvaru."

"Zašto ga ne popravite?"

"Verovatno zato što je jeftinije kupiti novi."

Oprezno i pomalo uplašeno, nemačka četvorka sledila je svog mančesterskog vodiča uz crne škripave požarne stepenice do trećeg sprata napuštene tvornice, a onda, pravo kroz zapuštene hodnike koji su mirisali na memlu i mašinsko ulje.

Šnajder, gotovo zgađenim glasom, upita:

"Vi... Ovde ste... locirali svoj studio?"

"Da.", odgovori Berni nehajno pokušavajući da polugom otvori masivna vrata koja su se zaglavila u mestu. "Jedan naš prijatelj nam ustupa prostor za simboličnu cenu."

"Ne znam zašto nisam iznenađen..."

"Hoćete li da mi pomognete?"

Šnajder ga preneraženo pogleda.

"Molim?"

"Sa polugom. Vidite... Ova vrata... Stara su sigurno više od veka. Ponekad, jednostavno, ne mogu da se pomere..."

Najopreznije moguće, Nemac prihvati polugu, dok je za to vreme Berni nešto petljao oko brave.

"Hmmm.... I šta sad da radim?"

"Guraj, čoveče."

"Molim?"

"Guraj napred, ja ću probati da... pomerim... ovo... sranje..."

Šnajder pritisnu polugu, nešto metalno kliknu u utrobi debelih vrata i ona se pomeriše otkrivajući unutrašnjost u čijem polumraku su se nazirali instrumenti, zvučnici, monitori, miks pult...

"Ovo...", promrmlja Šnajder zapanjeno vraćajući svom domaćinu polugu. "Ovo je vaš studio?"

"Aha..." , nehajno klimnu glavom Berni tražeći prekidač za svetlo.

Tren potom, svetlo neona obasja skrpljeni studio u napuštenoj mašinskoj sobi tvornice napravljene pre više od vek i po.

"Majka mi je rekla da je moj matori nekada radio ovde...", glas Bernija Samnera sekao je kroz zid od prašine.

Tišina je vladala par trenutaka, a onda Karl Bartoš reče:

"Gospodine Samner... Vaš otac mora da je veoma vredan čovek."

"Ne znam.", slegnu ovaj ramenima "Nikad ga nisam upoznao."

"Pa...", Florijan Šnajder se trudio da ostane priseban iako je bledilo na njegovom licu ukazivalo da je pretrpeo neku vrstu blagog šoka. "Hoćete li nam pokazati kako ste napravili to vaše čudo od pesme?"

"Naravno.", složi se Berni i sede za miks pult. "Evo ovako..."

Neko uznemirujuće i otegnuto zujanje ispuni improvizovani studio, gosti iz Nemačke počeše nervozno da se komešaju.

"To je mikseta... Treba joj vreme da se zagreje."

"Da se... šta?"

"Zagreje... zagreje... Nije baš preterano startna, rekao bih."

"A koja je to marka? Nikad nisam video nešto slično."

"Nijedna. Ručno smo je napravili ja i Stivi. Kao i ritam mašinu. Evo ga... Možemo da krenemo."

"Taj vaš Blue Monday...", promrmlja Ralf Hater. "Pokušali smo da ga provučemo kroz emulator i... rastavimo ga."

"Odustali smo posle četiri dana.", dodade Volfgan Flur gotovo razočarano.

Kao da prisustvuju predavanju iz atomske fizike, Nemci su pomno slušali svog domaćina kako rutinirano objašnjava postupak nastanka pesme.

"Prvo smo uradili ritam... Šesnaestina, a za njom melodija iz sekvencera..."

"Šajze!", bio je gotovo uvređen Šnajder. "Pa ovo nije ušlo na vreme... Ispada iz ritma!"

"Tako je... Džilijen se zeznula. Ali nismo hteli to da popravimo jer nam je zvučalo dobro. Ispalo je nekako kao... srećna okolnost. Huki je maznuo bas liniju od Enija Morikonea, a na aranžman su takođe uticale stvari Dirty Talk od Klein & MBO i oktave iz Silvesterove You Make Me Feel..."

"To je dobra stvar...", pormrmlja Bartoš, na šta mu njegovi kolege iz benda uputiše prekorne poglede.

"Haus ritam smo digli od Done Samer... Čuli ste za onu njenu stvar Our Love?"

"Ne, nismo.", proceni Šnajder kroz zube. "Ne zanima nas trivijalna muzika."

"A ovaj intro na početku pesme, e, to je vaše..."

"Kako to mislite, naše?"

"Pa lepo...", nasmeši se Berni. "To je deo vaše pesme Uranium."

"I to je sve?"

"Da."

"Sigurni ste?"

Berni slegnu ramenima.

"Prilično."

"Hokus-pokus... jedan, dva, tri... Kao kad pravite doboš tortu? Malo mleka, malo putera, malo oraha pa sve to pod mikser i eto pesme? Ne sećate se nijednog drugog detalja? Nečeg što bi nam bilo od koristi?"

"Ovaj...", Berni poče da se češka po potiljku. "Bili smo na LSD-u tad, pa se baš ne sećam tačno..."

"Na LSD-u?"

"Da. Ali ne koristim ga više... Mislim, više mi odgovara prozak. A i ekstazi je dobar. Jeste li ga probali nekad?"

"Mi ne koristimo droge, gospodine Albreht."

"Šteta."

"Molim?"

"Ništa, ništa... Kažem, šteta što nemam one nove trake koje smo radili prekjuče... Huki ih je odneo... da nešto poradi na njima. Ima tu finih stvari... Ovaj..."

"A zašto se pesma zove Blue Monday?"

"Ovaj... Huki se setio da Fets Domino ima pesmu sa istim naslovom. A tog dana kad smo je uradili... Pa, bio je ponedeljak. I mi smo se osećali pomalo ubedačeno, pa sam ja skontao da bi taj naslov baš odgovarao... Tužni ponedeljak."

"Slušajte gospodine Albreht... Mi smo ozbiljni ljudi.", Šnajder je zvučao kao ministar rudarstva koji saopštava da je došlo do nesreće. "Mi... Imamo taj studio koji nas je koštao puno novaca a vi ovde... U Mančesteru... Pa, vi imate propalu tvornicu gde držite ručno skrpljenu opremu. I govorite nam kako ste ovde napravili jednu takvu pesmu i da su vam motivi za to bili..."

"Motivi?", prekide ga Berni. "Pa motiv za pravljenje Blue Monday je bio vrlo jednostavan. Vidite, mi nikad ne izvodimo biseve. A jedna... ovakva pesma... nam dozvoljava da se na trenutak vratimo na binu, uključimo ritam mašinu i vratimo se nazad."

Šnajder udahnu duboko, zatim obori pogled na kratko u pravcu prašnjavog poda na kome je bilo par opušaka a onda pogleda Bernija pravo u oči i reče:

"Vi se nama podsmevate, gospodine Albreht."

"Izvrgavate naš rad ruglu, gospodine Diken.", dodade Hater.

"To zaista nije lepo, gospodine Samner.", završi Flur.

Berni, pomalo zbunjeno, ustade sa svoje stolice i promrmlja:

"Šta hoćete da kažete?"

"Zar vi stvarno mislite da ćemo poverovati da ste na ovom... kršu... uspeli da napravite onakvu pesmu, gospodine Diken?", bio je uporan Šnajder.

"Nema šanse, gospodine Albreht.", dopuni ga Hater.

"Nikakve.", završi Flur.

U maniru oficira koji napuštaju svečanu paradu, Nemci napraviše nalevo krug i krenuše ka izlazu.

"Pazite kad idete preko požarnih...", dobaci im Berni dok su odlazili. "Stare su i zarđale."

"Ostali bi me ubili kad bi videli da ovo radim...", reče Karl Bartoš zastajući na izlazu i pruži Berniju svoju vizit-kartu.

"U studiju imamo telefon... Ali se niko nikad ne javlja na njega. Florijan kaže da je telefon zastarela, gotovo antička stvar. Javi se kad možeš na ovaaj broj... Ako hoćeš da zajdeno pravimo muziku."

* * *

Dry 201 u ulici Oldham je bio pun. Tipična gužva u predvečerje, pre nego što rulja ne ode u Hacijendu. Dolivajući burbon u Bernijevu čašu, Tod upita:

"I? Kako je bilo?"

"Solidno."

"Šta su rekli?"

"Mislim da su se uvredili."

"Zar? A zbog čega?"

"Pa... Delovali su uvređeno zbog toga što je pesma napravljena na jeftinoj opremi u skrpljenom studiju... Nije im se svidelo ni kad sam pomenuo droge. Mada... Mislim da ih je u stvari najviše pogodilo to što sam ih slagao u vezi porekla imena pesme."

Tod zavrte glavom sa izrazom razumevanja na licu. Bilo je nečeg prostodušno mudrog u tom njegovom gestu.

Berni podignu čašu u visini očiju i zastade zamišljeno, nakon kratke pauze, prozbori:

"Bio je ponedeljak... Koferi su bili spakovani, avionske karte kupljene, svirke ugovorene... Trebali smo tog ponedeljka da odemo na svoju prvu turneju po Americi. Ali nismo nikad otputovali iz Mančestera. Jer u subotu uveče se naš pevač Ian obesio u svom stanu. Nikad neću zaboraviti taj ponedeljak..."

Berni iskapi čašu do dna i odloži je na šank pred sobom.

"...Taj tužni ponedeljak."

- Grupa New Order formirana je od preostalih članova benda Joy Division nakon što se njihov pevač Ian Kurtis ubio 18. maja 1980, neposredno pred polazak na američku turneju. - Bernard Samner i Karl Bartoš su sarađivali u nekoliko navrata tokom devedesetih, kako na Samnerovom projektu Electronic tako i na Bartoševim solo albumima. - Blue Monday je najprodavaniji dvanaestoinčni singl u istoriji muzičke industrije.