Alight of Night

Preciznije ilustracije radi, krenimo zaobilaznim putem. Na cilj stižemo, nema sumnje, ali stvari moraju da se pojasne. Naime, 1986. godine pravu malu senzaciju u filmskim krugovima izazvala je skromno producirana drama na temu teen angsta pod naslovom Na obali reke Tima Huntera.

Tinejdžerska protuva ubija devojku, leš ostavlja na obali reke, i pokazuje ga svojim prijateljima, koji na to različito reaguju. Prijateljstvo na kocki, tragedija u vazduhu, sirotinjsko životarenje u propalom američkom fabričkom gradiću, loše frizure, jeftin teksas, surovost i beznađe. Film je izazvao malu pometnju, potom se zagubio u nekom ćošku istorije filma, planeta je nastavila da se okreće, ali još ima onih koji pamte iskren očaj i bezizlaznosti koji su činili temelj ove priče.

Čemu pominjanje tog skrajnutog filma u muzičkoj kritici? Jednostavno, ovaj album je nemoguće potpuno dokučiti bez poznavanja tog sveta, a momci iz Crystal Stiltsa su uspeli, a da to možda nisu ni nameravali, da na albumu Alight of Night stvore najprecizniji mogući muzički ekvivalent očaja kojim je gledaoce svojevremeno zapljusnuo Hunterov zatureni filmski klasik.

Nemoć, teskoba, ranjivost i tuga bez olakšavajućih okolnosti, sve su to teme kojima su se tokom istorije popularne muzike bavili mnogi i na mnogo različitih načina. Ipak, utisak je da Crytal Stilts do tog cilja stižu na vrlo ubedljiv način – bez usiljenosti, poziranja i kalkulacija.

Bend postoji od 2003. godine, isprva kao dvojac koji je nedugo potom mutirao u petočlanu postavu koja je, manje-više, ostala na okupu sve do ovog trijumfa. Iza njih je nekoliko singlova i EP-jeva, ali su gotovo sve te numere zastupljene i na njihovom albumu prvencu. Alight of Night je pesmama podario preko potrebno tehnički ispravno ruho, a reizdanje za Evropu (Angular Recrding Corporation) mu je dalo još jednu šansu, višestruko zasluženu.

Najlakše i najekonomičnije bi bilo prikaz zasnovati na što iscrpnijoj krvnoj slici ovog ostvarenja. Petorka ni ne pokušava da zametne trag svojim nadahnućima, uzorima i opsesijama, tako da je za svaku pesmu moguće navesti tačno izvorište. Kao prva asocijacija svakako se nameće Joy Division (što je bez prenemaganja predočeno u već izdvojenoj Departure), i tu nema prostora za sporenje, ali ima tu još dosta toga – Velvet  Underground, Love, Jesus and Mary Chain, The Gun Club..., pa sve do potpuno neočekivanog Beach Boys ukrasa na klavijaturama (u drugoj po redu numeri Crystal Stilts)... Međutim, pukim definisanjem uticaja objasnio bi se tek deo bogatstva ovog albuma.

Na primer, početna numera The Dazzled kreće od Poppove The Passenger, ali uz drskost CS-a da je oslobode svega što im se učinilo ne toliko nužnim. Ogoljavanje kao osnovni pristup i stvaralačka taktika (ukoliko se o taktici u slučaju ovog očigledno razbarušenog dela uošte može govoriti) pristutno je od prvog do završnog tona Alight of Night. Ono što nakon te drenaže ostane predstavlja gorivo za planiranu vožnju najmračnijim budžacima minulih decenija rock’n’rolla. I opšte nevesele ljudske egzistencije.

Ogoljenost i svedenost – na sreću to postaje jasno već tokom prvog slušasnja – ne predstavljaju pribežište i pokrivalicu za neukost. Naprotiv, odustajanjem od (post)produkcijske kozmetike Crystal Stilts u fokus stavljaju svoju sviračku kompetenciju. Dovoljno je poslušati bas u pominjanoj The Dazzled ili gitaru u Graveyard Orbit da bi to postalo kristalno jasno.

Sviračka umešnost ne dolazi u koliziju sa pevačkom nepotkovanoću Brada Haggerta, koji u više navrata prelazi crtu falša i opšte nerazgovetnosti. Ali, čini se da je takav vokal bio kadar da iznese prljavštinu i suštimsko beznađe koje Crystal Stilts i vide i seju svuda oko sebe. Čak i kada je spasenje možda moguće, kao u The City in the Sea, na primer.

Alight of Night je dijamant (namerno) grubih ivica, skrovište za tajne sastanke nesimulirane lepote i istinske strave. I možda prvi veliki album za novu eru, označenu poslednjim kolapsom ovog sveta.

Audio:

• MySpace