Tempera – Matija Dedić svira Gibonnija

Dobijajući, kako tvrdi, idealne uslove od izdavača da snimi album sa kompozicijama najpopularnijeg hrvatskog pop autora, pijanista Matija Dedić našao se pred poslom na kom su se okušavali mnogi velikani jazza. U SAD, naime, postoji pojam The Great American Songbook kojim su obuhvaćene pesme autora poput Gershwina, Kerna, Portera, itd., koje su život počinjale obično kao brodvejski hitovi, a nastavljale u zadimljenim barovima na 52-oj ulici, kao prepoznatljiv predložak za improvizovanje jazz macana.

Ko bi onda od Gibbonija bio bolji izbor za Matijin prvi “Songbook” album? Samo Arsen, naravno, ali treba da bude jasno da Matija neće da ulazi u tako ozbiljnu avanturu pre nego što dobro promisli šta sve može da uradi sa opusom slavnog oca. Songbook-type albumi su uvek zanimljivi, jer privlače ljubitelje popularnih pesama jazzu, a jazzerima objašnjavaju šta sve stoji iza njihovog horizonta. Takodje su uvek opasni za jednog umetnika, jer mora da proceni koliko “popularnog” u njima treba da ostavi, a koliko sme da se poigra tehnikama koje pop autora nisu zanimale. Konačno, aranžer sebi mora da postavi pitanje koliko sme da odstupi od originala – Herbie Hancock se pred tim zadatkom našao (i odlično snašao) kada je pre 10 godina radio New Standard.

I Gibonni i Dedić su emotivci, i Matija Dedić svira Gibonnija, naravno, kao prvi utisak izaziva nabijene izlive emocija. Većina numera odsvirana je u srednjem i sporijem tempu, sa dominatnim klavirom koji uvodi temu, nepretenciozno improvizuje na nju i skoro da uopšte ne ostavlja prostor za solo izlete dvojice saradnika (Mladen Baraković – bas, Borna Šercar – bubnjevi). Sve teme su uredno rekonstruisane, pružajući slušaocu dovoljan izazov prepoznavanja o kojoj se pesmi radi – ta činjenica jasno ukazuje da je Matija u posao ušao ambiciozno, odbijajući da igra ulogu “običnog” interpretatora. Zajedno, pomenute karakteristike Tempere govore da Matija – svesno ili spontano? – razume i ume da primeni recepte dva najbolja evropska pijanistička jazz trija danas – Jacky Terrassona (posebno poslušati Oprosti) i Esbjorna Svenssona (diskretna elektronika). A, kad ostane sam, da pozdravi Keitha Jarretta.

Album potvrdjuje status Dedića kao daleko najboljeg hrvatskog jazzera danas. To je prijatna ploča, uz koju sebi možete priuštiti slatka zadovoljstva u dobrom društvu, ili popraviti raspoloženje u trenucima osame. Zar je više od toga potrebno?