Get Guilty

Linija karijere kanadskog muzičara Allana Carla Newmana počinje 90-ih godina, pa ga, preko indie rock bendova Superconductor i Zumpano, vodi do mesta frontmena dobro znanih The New Pornographersa (2000) i, napokon, do solo karijere, koja se delimično preklapa s pomenutom "pornografskom" a koju odnedavno obeležava drugi solo album Get Guilty.

Na prvo slušanje album zvuči poznato. Znamo taj zvuk. Nastavlja se na njegov prvenac The Slow Wonder (2004), koji je novim nijansama osvetlio Newmanovu autorsku ličnost, iako ovde ima manje eksperimentisanja. Ali, takođe, pokazuje da je sve manji kontrast između solo Newmana i The New Pornographersa, naročito ako se uzme u obzir poslednji (odlični) album benda Challengers (2007).

A i logično je da bend i čovek koji ga vodi ne mogu biti dve suštinski različite pojave... Dok Pornographersi nude prijemčivu muziku, koja se smešta u okvire indie rocka a najčešće određuje kao power pop, Newman je isto to, samo se pomera ka nečem što je malo više rock ili malo čudniji pop. Još jedna razlika mogla bi se pripisati mnogo opuštenijim aranžmanima i utisku veće spontanosti kod Newmana. Get Guilty je album koji ne pomera granice, nije nikakva vrsta otkrovenja ili bitno Novog, a ipak jeste prilično dobar.

Čitav je prožet zanimljivom energijom i pozitivnim raspoloženjem, o čemu god da Newman peva. Deo toga dolazi od pomalo pompeznog ritma nalik maršu, koji ovde „drži“ veliki broj pesama. One tako postaju neka vrsta koračnice (n)ovog doba. Dodajte tome Newmanov talenat za melodiju i način na koji se poigrava njome: kreće jako, drži je na visini, pusti je da utihne, napravi pauzu, a onda nastavi jednako snažno i upečatljivo.

A sve to vreme gitara drži pesmu na okupu i vodi je dalje. Album je u tom smislu gitarski, počinje i završava se zvukom žica; gitara se čuje čak i u onim pesmama u kojima nema vodeću ulogu. A sve je to uklopljeno sa zanimljivim, ponekad neraskučivim i nikako plitkim tekstovima, neretko s poslovičkim stihovima, i odlično usklađenim vokalima – vodećim Newmanovim i nepogrešivim pratećim vokalima Nicole Atkins i Kori Gardner.

I tako (da pomenemo samo neke od pesama) od prve There Are Maybe Ten or Twelve, pompezne i upečatljive; preko The Heartbreak Rides, čijoj blagoj psihodeličnosti doprinose suptilne klavijature, falseto pevanje i reči bez značenja („Yo-ho”) kao emotivni centar pesme; bitlsovskih Like A Hitman, Like A Dancer i Submarines of Stocholm; centralne – i po položaju i po kvalitetu Changeling (Get Guilty) – skoro pa balade, s dominantnim zvukom klavira, i peripetijom u tihom stihu: „Get guilty, go, with the same cruel sense of humor that you came with”, posle koje sledi glasni, emotivni vrhunac i pesme i albuma Change your mind, koji se nemilosrdno urezuje u pamćenje.

Završna All of My Days & All of My Days Off predstavlja blagu evokaciju melodije prve pesme, te potpuno skladno završava album, zaokružuje ga i daje mu obličje celine.
 

I sve to deluje tako jednostavno... A nije. 

Audio:

• A.C. Newman MySpace