Posle Kolumbe, pre copylefta

Jedan od pojmova koji se koristi u različitim kontekstima, često uz visoku dozu nerazumevanja, jeste piraterija. Stari pojam piraterije i pirata, koji se koristio za ljude koji su pljačkali trgovačke brodove, dobio je novo značenje. Danas se piratima smatraju svi oni koji krše zakone o kopiranju i razmenjuju sadržaje zaštićene autorskim pravima.

Pirati današnjice, skriveni iza raznih oblika komunikacije koje nam donosi moderna tehnologija, pominju se svakodnevno kao jedan od razloga koji industriju zabave i softvera koštaju milijarde dolara. Istovremeno, profiti ovih industrija nikad nisu bili veći.

Pojam moderne piraterije vezuje se za povredu kopirajta, odnosno autorskog prava, kao prava korišćenja, reprodukovanja, izvođenja i stvaranja novih dela koja direktno nastaju iz materijala zaštićenog autorskim pravom. Na ovaj način se svaka kreativna svojina koja se koristi bez pristanka autora može podvesti pod pirateriju. Sam pojam ostaje prilično nejasan zbog toga što se njime obeležava mnogo različitih prekršaja, nekad potpuno nepovezanih.

Pojam je, čini se, ušao u upotrebu više zbog svoje zvučnosti nego zato što predstavlja sve ono što se dešava. Korišćenje tuđih patenata, nelegalno kopiranje materijala, razmena ili prodaja ovih dobara, nekada po ceni originala, sve se ovo smatra piraterijom.

Poseban oblik piratske delatnosti vezuje se za razmenu i prodaju digitalnih dobara. Razmena je danas usko povezana s internetom i predstavlja preovlađujući oblik piraterije. Iako je u pitanju kriminalna aktivnost, pošto se za poštovanje patenata i intelektualne svojine danas zalažu (bar formalno i normativno) gotovo sve zemlje sveta, neverovatni su podaci o tome koliko je piraterija raširena.

Iako nema mnogo podataka, pretpostavlja se da je prvi pirat irski monah Kolumba. On je prepisao psaltir nastojnika manastira Movila 557 bez njegovog odobrenja. Nastojnik tog manastira Finijan od Molvila tražio je da mu se rukopis vrati, što je Kolumba odbio. U njihovu razmiricu se umešao kralj Diarmat, koji je naložio vraćanje kopije vlasniku originalnog rukopisa. Prkosni sveštenik, koji je s kraljem imao razmirice od ranije, odbija da vrati kopije i priključuje se ustanku na severu zemlje. Njegovi protivnici ginu u bici, a on odlazi u Škotsku. Kasnije je proglašen za sveca i zaštitnika knjigovezaca, iako se može nazvati piratom.

Prvo autorsko pravo, kopie, priznato je 1476. Vilijemu Kakstonu, uvozniku prve štamparske mašine s pokretnim slovima u Englesku. Razlog za to bio je čisto politički, jer je kruna želela da kontroliše objavljivanje svih dela na svojoj teritoriji.

Sledeći zakon o autorskom pravu imao je slične ambicije i još dalekosežnije posledice. Bio je to zakon kraljice Meri Tjudor, koja je osnovala štampariju Royal Stationers Company u Londonu, a posebnom poveljom joj je dodelila državni monopol u izdavačkoj delatnosti na sto pedeset godina. Autori su svoja dela prodavali ovoj kompaniji, po pravilu za fiksni honorar.

Kartel Stationersa je bio jak čak i posle 1689. i svrgavanja Džejmsa II, kada je parlament preuzeo vlast i promenio zastarele monopolske zakone monarhije. Čim su zakoni o izdavanju dozvola istekli, počela je piraterija izdavaštva. Knjige izdavane u Engleskoj kopirane su u Škotskoj i ponovo prodavane u Engleskoj po nižim cenama. Haos je potrajao do 1710, kada su Engleska i Škotska postigle dogovor oko autorskih prava, te je donesen zakon koji je priznavao autora kao izvornog nosioca prava, ali je njegovo polje primene ostalo nejasno. U međuvremenu je zabeležen deficit izdavanja knjiga u Engleskoj.

SAD su se od osnivanja zalagale za zaštitu autorskih prava preko Ustava i u Zakonu o autorskim pravima iz 1790. Međutim, sami Amerikanci su se bavili piraterijom knjiga. Knjižari iz Amerike nabavljali su bestselere autora poput ser Valtera Skota i Čarlsa Dikensa, kojima nikakvi honorari nisu bili plaćeni, preštampavali su ih i prodavali u SAD po mnogo nižoj ceni.

Jeftine knjige za američku publiku bile su važnije od zaštite prihoda nekolicine tada popularnih američkih pisaca. Nova marketinška ideja o štampanju kompleta evropskih pisaca po jeftinoj ceni zapretila je izdavačima iz Njujorka i Bostona, koji su do tada imali sporazum o cenama. Stari izdavači su želeli da iskoriste svoje prednosti, tako da su brzo počeli da lobiraju za međunarodne zakone o autorskim pravima. Zakon je, posle dugih pregovora i sporazuma, donet 1891. Sve knjige izdate na teritoriji SAD su tada postale zaštićene zakonom, što je važilo i za sva strana izdanja.

Piraterija nije bila vezana samo za kulturna dobra, nego i za industrijsku proizvodnju. Tako su Amerikanci kopirali britansku tehnologiju proizvodnje tekstila, i tako direktno povredili britanski zakon, ali ne i svoj, jer je on do 1891. štitio samo domaće proizvođače.

Autorska prava su od samog početka bila, pre svega, povezana s poslovanjem, odnosno svojinom nad intelektualnim sadržajem, pravom objavljivanja, a ne s pravima autora za fer nadoknadu. Svaki pokušaj vezivanja autora za autorska prava bio je pokušaj da se problem predstavi kao odgovornost samo jedne strane, što je ostalo licemeran čin, toliko čest i danas.

Ako je piraterija svako korišćenje kreativne svojine bez saglasnosti autora, onda je istorija masovnih medija 20. veka sazdana od čiste piratske delatnosti. Nova generacija smenjuje staru.

Filmska industrija SAD stvorena je begom pirata od tadašnjeg jedinog nosioca prava na izradu i korišćenje filmova, velikog pronalazača Tomasa Edisona. U nezavidnoj situaciji našli su se svi koji su želeli da izbegnu plaćanje patenata na njegove pronalaske. Režiseri, vlasnici filmskih studija i glumci masovno su bežali sa istočne na zapadnu američku obalu, u Kaliforniju.

Edisonova kompanija MPPC pravila je velike probleme svim nezavisnim filmskim stvaraocima tog vremena. Do januara 1909. svi su morali da prihvate Edisonov monopol. Oni koji to nisu želeli ostaju nezavisni i snimaju filmove bez plaćanja patenata, formirajući podzemno tržište. Edison uzvraća udarac i preko svojih firmi sprovodi blokadu nezavisnih filmova, uz konfiskaciju nelicencirane filmske opreme. Pretnja nije bila samo pravna i legalna nego ponekad i fizička.

Na snimanjima je dolazilo do brojnih nemilih scena. Izgleda da se Holivud pokazao kao dovoljno udaljen jer je do isteka patenata filmska industrija već bila stvorena na piratizovanju Edisonovih pronalazaka.

Industrija nosača zvuka, takođe, duguje nastanak i uspeh pirateriji. Nova tehnologija je omogućila snimanje dela koja su se do tada mogla samo izvoditi, ali ne i reprodukovati. Pre ove promene svako ko je želeo da ima delo određenog autora, morao je da kupi njegov notni zapis. Tako je bilo prilično lako zaštititi autorstvo jer je bilo jasno ko je nosilac autorskog prava.

Pojava nove tehnologije snimanja donosi promenu na ovom polju. Postalo je moguće slušati i umnožavati delo gotovo neograničeno. Ova promena se, logično, nije svidela autorima.

Radio nije nikakva iznimka u ovom procesu, jer u herojskom dobu ovog medija plaćalo se samo kompozitorima, ne i izvođačima, tako da su oni opet ostajali bez nadoknade.

Kablovska televizija je prodavala pristup TV kanalima za koje prava nikad nisu plaćana. Problem je, kao i u muzičkoj industriji, rešen intervencijom američkog kongresa.

Od šezdesetih godina prošlog veka piraterija je bila prisutna i na drugim poljima (kopiranje robe poznatih marki). U piratsku delatnost su obično uključene kriminalne organizacije pošto je u pitanju posao od koga se, po nekim nezavisnim procenama, zarađuje duplo više nego od uvoza i distribucije droge i oružja.

(nastaviće se)

Povezano:

• Sloboda za Ivana? - kolumna Uroša Smiljanića