I bogati plaču, zar ne!

Iako postoji od samih početaka televizije, igrani serijski program je do današnjih dana ostao verovatno najpopularnija televizijska forma. Autentično televizijski žanr, serije su savremeni fenomen koji, osim što oblikuje modele ponašanja publike, manje ili više suptilno joj prezentuje sisteme vrednosti, verovatno još više govori o kolektivnom svesnom i nesvesnom, nadama, strahovima i stavovima društva što ih s nestrpljenjem svakodnevno čeka ispred televizora.

Dalas

Ovaj medijski fenomen može lako da nam posluži kao lakmus-papir za to kakvo je i kakvo bi volelo da bude društvo u kojem živimo.

Za razliku od dugometražnog igranog filma koji gledate “u cugu“, seriju gustirate natenane, u delovima koji vam se daju malo po malo, tek toliko da ste sve nestrpljiviji da saznate šta će se dogoditi u sledećoj epizodi. Sve dok likovi iz serije ne postanu deo vašeg života, vaši prijatelji i prijatelji vaših kolega; deo porodice bez koga ne možete, ali i osobe koje nekažnjeno možete da ogovarate i o njihovom ponašanju da sudite. Neke ćete žučno braniti, neke napadati, ponekad se smejati i sami sebi što to toliko ozbiljno shvatate, ali ćete i dalje gledati nove i nove epizode.

Najpoznatiji i najpopularniji žanr serije je takozvana sapunska opera, "sapunica", koja se odlikuje scenografskom, snimateljskom, kostimografskom upeglanošću i sjajem, ali i popriličnom površnošću, lažnom nepredvedljivošću i slabim dodirom sa stvarnošću. Zapleti koji prate serije ovakvog tipa uvek su slični. Osim intriga koje zli junaci smišljaju jer su prosto zli, a dobri pobeđuju jer su dobri, tu su i neverovatni obrti sudbine, tako se otkriva da je ona u koju je on zaljubljen

Kolbijevi

u stvari sestra zamenjena na porođaju ili da je ceo život živela kao siromašak, a zapravo joj po nasledstvu pripada bogatstvo. Nikada ne izostaju moralne poruke prilagođene malograđanskom moralu i nikada ne odstupaju od opšte prihvaćenih kanona.

Po pravilu, "sapunice" se odlikuju neverovatno velikim brojem epizoda, što samo povećava "permutacije" u dramaturgiji ove vrste serija tako da se, što namerno ne bi li se zadržala gledanost, što nedostatku neisprobanih varijanti, poseže za nemogućim i do komičnosti usiljenim obrtima.

Kao i u operskim libretima, i u "sapunicama" su odnosi među likovima stereotipni, a junaci jednodimenzionalni. Otuda i pomalo pežorativan naziv opera, koja je sjajna, ali i bezvredna poput balona od sapunice. Na našim prostorima pojavljivalo se više serija ovog tipa, a najpoznatija i neprevaziđena je Dinastija. Njena i radnja njenog nastavka Kolbijevih bila je smeštena u svet ekstremno bogatih. S ekrana su publiku zanosile kuće s bazenima i glamur (što će se kasnijih godina odraziti na stil u arhitekturi naših novih bogataša), ali je kao osveta običnog čoveka dolazilo saznanje da i bogati plaču i da novac ne donosi sreću.

Kada smo mi i još mnogi u Istočnoj Evropi osetili kako novac možda ne donosi sreću, ali to što ga nema vrlo lako donosi nesreću, približili smo se jednom podžanru "sapunica", takozvanim španskim serijama.

Alo, Alo

One sa španskog ili portugalskog govornog područja iz Južne Amerike unele su u već klonuli žanr lokalne karakteristike. Produkciono i tehnički mnogo slabije, "španske" serije pokazale su da običnom gledaocu ne smeta previše to što slika fakturom podseća na jeftine porno filmove, to što glumci preteruju i često su na nivou netalentovanih amatera, što se često primećuje sterilnost studija i što sve zajedno izgleda do bola naivno. Gde se onda krije privlačnost ovih serija? Verovatno potpuno slučajno, ali "španske" serije su našim ljudima legle kao melem na ranu. Egzotičnog ambijenta i jezika, one su odlična metafora eskapizma cele nacije od svega što ju je snašlo. Pored tema nesrećnih strasnih ljubavi, intriga i poigravanja sudbine izraženijih nego u zapadnim varijantama, "španske" serije su imale još jednu prednost koja je približila na prvi pogled toliko udaljene kulture: temperamentne ljude, odeću jakih boja i jeftino dizajniranu, prenaglašenu šminku i sveopšte siromaštvo i neobrazovanje. Tako je junakinja Kasandra iz istoimene serije postala nacionalni simbol Srbije, a njena popularnost dostigla je takve razmere da su o njoj spevane pesme, nosile se majice s njenim likom, po njoj davana imena ženskoj deci. Sve je kulminiralo u erupciji sreće, ali i svojevrsnom rušenju mita kada je posetila Beograd (ona je ipak čovek!?), što se umalo nije završilo tragično usled želje obožavalaca da je dodirnu.

Osim "sapunskih opera" nalik na šarene šećerleme, prilagođenih uglavnom sredovečnim ženama, ova forma dobila je još hibrid prvobitno namenjen tinejdžerima i

Stvaran svet

on je trenutno možda najpopularniji i najkontroverzniji igrani program u Evropi i svetu. Naime, sredinom osamdesetih mlada i po konceptu revolucionarna televizija MTV odlučila se da zada udarac klasičnoj formi "sapunske opere" i da promeni jednu od njenih glavnih osobina, ali i mana. Serija koju je producirao MTV nosila zvala se Stvaran svet i zasnivala se na konceptu u kojem bi "stvarni", svakodnevni mladi ljudi nalik na vaše komšije bili skupljeni u jednu kuću i tu živeli neko vreme pod neumornim okom mnoštva kamera u svakoj prostoriji kuće. Ovaj agresivni voajerski pogled u intimu postigao je neverovatan uspeh, i od tada do danas proizvodi se mnogo serija sličnog obrasca i neverovatne popularnosti. Čak su snimani filmovi koji se bave tom temom. Najpoznatiji je Trumanov šou.

Trenutno najpopularnija u Evropi i svetu serija ovog tipa je Veliki brat, a očekuje se da će se kod nas pojaviti takva serija. Osim popularnosti, ove serije pokrenule su i niz moralnih rasprava, što o sadržaju koji opisuje i najintimnije trenutke života učesnika, što o uticaju na njih, što o prirodi sve agresivnije i zahtevnije publike koja bi se "zabavljala do svoje ili tuđe smrti". Neuporedivo manje agresivan bio je jedan drugi obrazac čija su ciljna grupa takođe bili tinejdžeri. Serije poput Beverli Hilsa 2010 ili Melrous plejsa

Bolnica Čikago

pokupile su lažni svet i sjaj klasičnih "sapunica" i kao ambijent odabrale nestvarnu okolinu bogatih i medenih američkih tinejdžera.

Da su real life "sapunice" umnogome uticale na klasičnu "sapunsku operu", dokazuje i pojava visokokvalitetnih serija poput Bolnice Čikago, koja upravo insistira na kvazinaturalističkom pristupu sadržaju, u kome pacijenti ove bolnice vrlo često umiru, a epizode ne moraju imati srećan kraj. Ona je odličan primer visokoprofesionalnog i odmerenog ukusa koji je upravo ono što "sapunicama" najčešće nedostaje.

Od serija koje se prikazuju na našim televizijama, svakako posebno mesto zaslužuju one koje je majstorski realizovao tim okupljen oko Krisa Katera. Reč je o vrlo slojevitim, ali i široj publici vrlo zanimljivim serijama Dosije X i Milenijum. Prva tretira teme poput onih iz stripova o Martiju Misteriji, odnosno obuhvata sve one natprirodne događaje, teorije zavere i pojave vanzemaljaca koje raspaljuju maštu ljudi širom sveta.

Uporedo gajeći paranoju među gledaocima koji u Srbiji naročito veruju u teoriju zavere i upražnjavajući prefinjen humor sa samoironijom, Karter je uspeo da napravi seriju koja zadovoljava najširu publiku.

Dosije X

Neki prate samo zanimljiv misteriozni krimi zaplet i odnose među likovima koji često koketiraju i s melodramskim elementima, drugi prepoznaju duhovitost, cinizam, ironiju i česte posvete drugim filmovima, knjigama ili pop fenomenima, a svi zajedno uživaju u preciznom vođenju priče i majstorskom osećanju za ritam. Ono što Dosije X čini vanserijskim je dizajn, vrlo moderna fotografija i zaista promišljen način kadriranja, tako redak u igranom TV programu koji u paklu hiperprodukcije često pribegava jednostavnijim i neinventivnim rešenjima. Što bi rekao Goran Terzić, jedan od velikih fanova ove serije, "neki kadrovi Dosijea X bolji su od mnogih filmova koji se ovde i u inostranstvu u poslednje vreme snimaju".

Serija Milenijum je slične tematike, ali s mnogo manje humora i cinizma, ali i većom introspektivnom usmerenošću na glavni lik. Ono što Kartera svako čini autorom u pravom smislu te reči jeste stilsko jedinstvo koje je postigao u serijama ponaosob, ma kako neke od epizoda pravile izlete u druge žanrove poput horora ili klasične persiflaže ili komedije. Može se takođe govoriti i o nekim stalnim mestima u stilovima obeju serija, koja omogućavaju da se prepozna da se radi o seriji iz radionice Krisa Kartera, makar i ne videli špicu.

Još jedna serija koja svakako zaslužuje pažnju je Ali Mekbil.

Ali Mekbil

Smeštena u urbani milje i japijevsku atmosferu jedne advokatske firme, ova serija za glavnu junakinju ima simpatičnu emancipovanu devojku, koja probleme prilagođavanja modernom načinu života i stresovima iskazuje komičnim i često neurotičnim ponašanjem. Duhovita serija obiluje likovima koji bi se mogli opisati kao čudaci i ima poprilično avangardan postupak da prikazuje halucinacije ili vizije glavne junakinje. Sve zajedno, ova serija se kreće između stvarnog surovog sveta i specifičnog oneobičavanja stvarnosti do granica nadrealnog i apsurdnog.

Verovatno sam vrh serijskog programa predstavlja crtani serijal Simpsonovi. I ovde primer da nas forma animiranog filma navodi na deci pristupačan i bezazlen sadržaj, a u stvari dobijamo oštru krtiku društva u vrlo koncentrovanim dozama. Sprdajući se sa skoro svim fenomenima moderne civilizacije i, naročito, američkog društva punog predrasuda, Simpsonovi

Simpsonovi

verovatno predstavljaju najagažovanije delo masovne kulture, koje se na vrlo subverzivan način koristi upravo najjačim sredstvom potrošačkog društva ne bi li saopštilo svoje poruke. Naravno, ovo nas ne sme navesti na to da su Simpsonovi dosadni, agresivni politički pamflet. Naprotiv, vrcaju od emocija i optimizma. Razbijaju malograđanski moral i vrednosti, ali ne stvaraju mržnju i agresivnost, nego baš naprotiv: pomažu nam da ih razumemo. Veoma slojevita i prepuna značenja i duhovitosti koju otkrivate u zadnjim planovima ili na ponovno gledanje, ova serija zapanjuje kako je neko mogao toliko stvari da smisli tako brzo i toliko značenja da ugura u tu formu.

Junaci serija su ljudi kojima se divite ili vam se njihovi postupci gade jer, poput toliko vama znanih ljudi, prave intrige, ali i koji su kao i vi nesrećno zaljubljeni ili žrtve zle sudbine. Ipak, pravda će pobediti. I bogati plaču, tako da vam je nešto lakše što nemate šta da jedete, ali malo smeta to krčanje creva, za koje ste na trenutak pomislili da su signali iz svemira od izgubljene sestre, koju su oteli vanzemaljci. U sebi i u onima koji vas okružuju počinjete da prepoznajete likove iz serije, ne samo zato što su mnogi nacrtani. Serija vam pomažete da shvatite kako je vaša snaja ili tašta pokvarena i da je ceo život radila protiv vas, da je ona deo zavere koju američka vlada pravi da bi sakrila istinu, da svetom upravljaju ljudi iz senke, ali i da je vaša žena možda vaša sestra i da su vas zamenili na porođaju. Na kraju, oznojeni ispred televizora, shvatate da ste zapravo u seriji, pitanje je samo koja je epizoda na redu i gde su sakrili proklete kamere.