Pomeri granice

Pod sloganom „Pomeri granice“, Slobodna zona ove godine prikazuje 17 igranih i dokumentarnih filmova u redovnom programu i tri vanredne projekcije za učenike srednjih škola.

Festival počinje prikazivanjem filma Taksi do tamne strane, Aleksa Ginbnija. Ovaj film dobitnik je Oskara za najbolji dokumentarni film 2008.

U šest festivalskih dana publika će imati priliku da vidi presek najhrabrijih i najuspešnijih angažovanih igranih i dokumentarnih filmova koji stižu u Beograd nakon što su na vodećim svetskim festivalima osvojili nagrade i srca publike.

Izbor filmova sa četvrtog izdanja festivala, odmah nakon Beograda imaće priliku da vidi i publika u Nišu od 12 - 14. novembra.

Cena pojedinačne karte je 150 dinara, a sav prihod od ulaznica namenjen je edukaciji lekara koji će obavljati preglede na pokretnom mamografu koji je kupljen zahvaljujući akciji B92.

Prošlogodišnji festival privukao je 7.500 gledalaca, a 13 projekcija je bilo rasprodato. Prikupljeno je 9000eur za Svratište za decu koja žive i rade na ulici. Interesovanje publike za filmove iz programa festivasla je veliko i već su rasprodate 3 projekcije pa će se pojedini filmovi prikazivati reprizno u terminu od 23h.

Program

• petak, 7. novembar, 18:30: TAKSI DO TAMNE STRANE, Aleks Gibni

SAD, 2007, 106’, engleski

NAGRADE I FESTIVALI::

Oskar za najbolji dugometražni dokumentarni film 2008.

Nagrada Udruženja scenarista Amerike za najbolji scenario za dokumentarni film 2008.

Najbolji dugometražni dokumentarni film, Filmski festival Tribeka 2007.

KRITIKE:

“Moćan. Jedan od zaista nezaobilaznih dokumentaraca ove decenije. Ostaće kao važan istorijski document” - A.O. Skot, Njujork Tajms

SINOPSIS:

Istražujući ubistvo nedužnog taksiste u bazi Bagram u Avganistanu, film iznosi na svetlo politiku zatočeništva i ispitivanja koja dozvoljava mučenje i poništavanje ljudskih prava. Ovaj uznemirujući i, često, brutalan film pruža najoštriji pregled revnosti Bušove administracije do sada, koja u svom vođenju “rata protiv terora” podriva suštinu vladavine zakona.

Film postavlja ključno pitanje i odgovara na njega: šta se dešava kada nekolicina ljudi proširi izvršna ratna ovlašćenja podrivajući time same principe na kojima su zasnovane Sjedinjene Američke Države.

Koristeći izuzetne i nikad do sada viđene slike iz unutrašnjosti zatvora u Bagramu, Abu Graibu i Zalivu Gvantanamo, i intervjue sa bivšim zvaničnicima vlade, ispitivačima, čuvarima iz zatvora, reporterima i porodicama mučenih zarobljenika, film proučava širenje politike američkih vlasti prema mučenju, od tajnih uloga ključnih figura u administraciji sve do samih vojnika na terenu.

Taksi do tamne strane čini da se zapitamo zašto je, pored toliko dokaza o neefikasnosti svireposti kao sredstva za dobijanje informacija, nastavljeno da se insistira na njenoj upotrebi? Da li se, stremeći ka tako nemilosrdnim merama, izgubila visoko moralna pozicija u ratu protiv terora i tako ugrozila sopstvena bezbednost? Još važnije, da li se kompromitovao lični osećaj čovečnosti, demokratske vrednosti i delotvornost jedne od vodećih nacija sveta?

BIOGRAFIJA:

Aleks Gibni je prvu nominaciju za Oskara dobio za Enron: Najpametniji momci u prostoriji, koji je napisao, producirao i režirao. Film je bio veoma zapažen od strane kritičara i osvojio priznanje "Nezavisan duh" i nagradu Udruženja scenarista Amerike. Gibnijev potonji film Taksi do tamne strane, sniman u Avganistanu, Zalivu Gvantanamo i brojnim lokacijama u SAD, doživeo je svetsku premijeru na Filmskom festivalu Tribeka 2007, gde je i osvojio nagradu za najbolji dugometražni dokumentarni film.

IZJAVA REDITELJA::

“Ovaj film je posvećen mom ocu (novinaru i autoru Frenku Gibniju) – njegovom opravdanom besu i njegovom osećaju za mogućnosti. Zahvaljujući njemu, otkrio sam da pitanje ‘mučenja’ u suštini nije pitanje tehnike ispitivanja zatvorenika, već prave pandemije korupcije koja nastaje kada je vladavina zakona oslabljena. Naučio me je da je tortura poput virusa - širi se, mutira, pruža otpor na pokušaje da bude zaustavljen - i zaražava sve što mu se nađe na putu.

Proganja psihu vojnika koji je primenjuje; korumpira zvaničnike koji skreću pogled; diskredituje podatke koji su na taj način stečeni; oslabljuje dokaze u potrazi za pravdom, jača despotsku crtu u onima koje zahvati izvesna patriotska groznica, a koji veruju da im je, zato što su ‘čista srca’, dozvoljeno da budu iznad zakona.“

• petak, 7. novembar, 21:00: SEDMO NEBO, Andreas Drezen

Nemačka, 2008, 98’, nemački

NAGRADE I FESTIVALI:

Nagrada “Otkucaj srca”, Međunarodni filmski festival u Kanu 2008.

Međunarodni filmski festival u Karlovim Varima 2008.

Međunarodni filmski festival u Torontu 2008.

KRITIKE:

“…mali film sa velikim srcem” – Derek Eli, Varajeti

SINOPSIS:

Ona to nije tražila. Jednostavno se desilo. Bilo je tu skrivenih pogleda, privlačnosti. Ali ovo nikad nije trebalo da se desi. Inge je u svojim šezdesetim godinama. U braku je već 30 godina i voli svog muža. Ali, nju privlači jedan stariji čovek, Karl, koji ima već 76 godina. Tu je strast i seks. I, odjednom, ona se ponovo oseća kao mlada devojka…

Međutim, svo troje će osetiti razarajuće posledice kada Inge, opterećena krivicom, odluči da ispriča mužu o svojoj novoj ljubavi. Istina je da ljubav boli, čak i kad ste prešli šezdesetu. U doba u kom je preostalo vrlo malo seksualnih tabua, i dalje postoji element sramote kada žena u tim godinama ispuni svoje seksualne želje.

BIOGRAFIJA:

Andreas Drezen je jedan od najcenjenijih mladih nemačkih reditelja, sa raznolikim nagrađivanim filmovima kao što su Leto u Berlinu (nagrada za najbolji scenario na Festivalu u San Sebastijanu), Na ćumur (osvojio Srebrnog medveda na Filmskom festivalu u Berlinu, kao i nagrade za najbolju režiju i najbolju glumačku ekipu na Filmskom festivalu u Čikagu) i Noćni oblici (nagrada za najboljeg glumca na Berlinalu i za najboljeg novog reditelja na Festivalu u Valjadolidu). Andreas je rođen 1963. u Nemačkoj, a počeo je da radi u pozorištu i da snima kratke filmove tokom ranih 80-ih.
IZJAVA REDITELJA::

“Ljubavni film, ljubavna priča između dvoje starih ljudi koja se zasniva na činjenici da, uprkos godinama, čovek očigledno ne postaje ništa više obdaren razumom, da je iracionalnost toka ljudskog života tu sa nama dokle god nam srce kuca. Da se, uz sve regulativne uslove koje pokušavamo da uspostavimo, anarhija uvek iznova vraća. I kada je to u obliku ljubavi, osećam da je to dobra poruka.”

[O istraživanju za film] “Bio je to zbir više stvari koje su se uklopile, poput kratkog filma Pita Ekmana Muškarci moje bake u kom 78-godišnja gospođa govori o muškarcima u svom životu, pa i o svom seksualnom iskustvu. Od tog filma sam skočio sa stolice. Tako daleko od stereotipa u našim glavama, da posle šezdesete ne može biti seksa. To je potpuna glupost. Postoje predivne priče o ljudima koji su tek u tom dobu otkrili sopstvenu seksualnost. Više ne morate misliti o prevenciji, ne radi se samo o orgazmu, čovek tada razvije sasvim drugačiju vrstu nežnosti.”

• subota, 8. novembar, 16:30: HEAVY LOAD, Džeri Rotvel

Velika Britanija, 2008, 90’, engleski

NAGRADE I FESTIVALI:

Nagrada publike Festivala dokumentarnog filma Britdoc 2008.

Festival South by Southwest 2008.

Filmski festival Raindance 2008.

KRITIKE:

“Rok dokumentarac koji će vas usrećiti” – Mark Kermod, BBC

SINOPSIS:

Heavy Load su odgovor gradića Luesa na Ramonse: pank sastav podložan raspaljivoj mešavini ega, fantazije i želje koja ispunjava svaki bend u usponu. Oni su, takođe, jedinstveno, sastavljeni od muzičara sa i bez teškoća u učenju, što čini opstanak benda neizvesnim pregovorom između dva različita sveta: sa jedne strane, dnevnih rasporeda institucija socijalne zaštite, dodeljenih radnih mesta i socijalnih radnika; sa druge strane, haotičnog odmetničkog života prostorija za probe, studija i svirki.

Specijalizujući se za treš obrade panka poznih 70-ih – ili pank verzije novije pop muzike, Heavy Load teško da će imati hit među prvih deset. ‘Volimo da uzmemo klasičnu pesmu’, kaže gitarista Mik, ‘i da je rasturimo’. Njihova kakofonična obrada pesme Can’t Get You Out Of My Head Kajli Minog ima tu sumanutu anarhiju koja ne podseća ni najmanje na originalnu disko verziju.

Njihova vrišteća verzija Wild Thing daje pesmi psihotičnu grozotu od koje zaboravite da je to nekad bila ljubavna pesma. U nastupima, bend kipti od energije koja odbacuje očekivanja koja svet ima od 'tupavaca', 'morona' ili 'idiota'. Oni opstaju kroz kombinaciju sirove energije, stava i, prosto, jačine tona.

Snimljen tokom dve godine kada je bend završavao prvi album Kraljica Majka je mrtva, film je komedija ambicija u konfliktu, beležeći atmosferu znoja i romanse sviranja u bendu, dok bend napreduje, od nastupa na večerima za ljude sa posebnim potrebama, ka snovima u mejnstrim muzičkom svetu.

BIOGRAFIJA:

Posle deset godina provedenih kao producent-reditelj televizijskih dokumentarnih filmova sa fokusom na umetnost, mentalno zdravlje i obrazovanje, Džeri Rotvel je korežirao (sa Luis Ozmond) dugometražni dokumentarac Duboka voda koji je doživeo bioskopsku distribuciju u Velikoj Britaniji i SAD. Film je osvojio nagradu za najbolji dugometražni dokumentarni film na Filmskom festivalu u Rimu 2006. i  nagradu “Grirson” za najbolji dokumentarni film 2007. Džeri sada radi na pre-produkciji filmova Velika etiopljanska trka i Grinpis – kako spasiti svet.

IZJAVA REDITELJA::

“Kada sam upoznao Heavy Load, njihove svirke su bile uglavnom u centrima za socijalni rad i klubovima ljudi sa posebnim potrebama. Film ih prati kako se polako penju ka mejnstrim sceni i doživljavaju iste one borbe i dileme, uspone i padove, kao i svaki drugi bend koji pokušava da postigne ono što oni žele, da konačno stanu na binu nekog od vodećih muzičkih festivala u Velikoj Britaniji. Film postaje neka vrsta dokumentarne komedije vođene grupom harizmatičnih likova, svaki sa sopstvenim sukobljenim snovima. (…)

Nadam se da će ljudi gledati ovaj film i da će se, , makar na kratko, otarasiti onog unapred stvorenog okvira kroz koji svet gleda na ljude sa teškoćama u učenju. Sa mnogo aspekata, Heavy Load je bend kao i svaki drugi, podložan istoj onoj mešavini ega, fantazije i želje koja sačinjava sva velika dostignuća, a film govori manje o posebnim potrebama nego što svedoči o čovečnosti, o zauzimanju stava, i o zadovoljstvu koje možete imati od pravljenja buke.”

• subota, 8. novembar, 18:30: GLASAJTE ZA MENE, Veijun Čen

Južna Afrika/Danska, 2007, 58', mandarinski

NAGRADE I FESTIVALI:

Nagrada za najbolji dugometražni dokumentarni film, Silverdocs 2007.

Nominacija za Oskara 2008.

Nagrada studentskog žirija, Filmski festival One World u Pragu 2007.

KRITIKE:

“U vremenu kada izvoz demokratije služi kao obrazloženje za rat, Glasajte za mene je obavezno štivo” – Roni Šajb, Varajeti

SINOPSIS:

Je li demokratija univerzalna vrednost koja odgovara ljudskoj prirodi? Da li izbori neizbežno vode ka manipulaciji? Glasajte za mene je portret društva i grada kroz jednu školu, decu u njoj i njihove porodice.

Vuhan je grad veličine Londona u centralnoj Kini u kom je reditelj Veijun Čen sproveo eksperiment u demokratiji. Učenici trećeg razreda osnovne škole Evergreen se prvi put susreću sa demokratijom tako što održavaju izbore za predsednika odeljenske zajednice. Osmogodišnjaci se takmiče jedni protiv drugih za cenjenu poziciju, podstaknuti i potpomognuti od strane nastavnika i ambicioznih roditelja.

Ovaj film je jedan od deset odabranih, kao deo projekta Zašto demokratija? u okviru kog su interpretacije demokratije deset filmskih stvaralaca iz celog sveta emitovane na 42 televizijske mreže u oktobru 2007. Više od 300 miliona gledalaca u skoro svakoj zemlji sveta videlo je ove filmove.

BIOGRAFIJA:

Veijun Čen je reditelj i producent dokumentarnih filmova. Živi u Vuhanu, Kina. Nakon što je diplomirao žurnalistiku na Univerzitetu Sičuan 1999. pridružio se odseku za dokumentarnu produkciju regionalne TV stanice u Vuhanu. Njegov prvi film, Moj život je moja filozofija, nominovan je za najbolji dokumentarac godine od strane Udruženja TV emitera Kine. 2003. je završio film Živeti je bolje nego umreti koji je nagrađen nagradama “Pibodi” i “Grirson”, kao i nagradom “Rudolf Vrba” na Festivalu One World u Pragu.

IZJAVA REDITELJA::

“Kao građaninu Kine, demokratija za mene ostaje duboka i iskrena žudnja. U životu kineskog društva nema mnogo prilike za demokratsko delovanje. Zato su početne tačke svih mojih refleksija jednostavno bile ono što osećam u srcu da je ispravno i pravedno. Prostim rečima, demokratija ne bi trebalo da bude samo politički ili pravni sistem i ne bi trebalo da samo ima veze sa mogućnošću izbora i davanju glasa. Demokratija mora da sadrži dva dela: jedan su pravila i regulative koje su vezane za demokratske zakone; druga je učešće građana te zemlje u demokratskoj praksi.

Stoga, potrebno je da se zapitamo: Šta je demokratija? Zašto demokratija? Ne samo da je potrebno posvetiti pažnju pravnoj zasnovanosti demokratskih zakona, već je neophodno i pažljivo istražiti potencijalne konflikte i konfuzije koje mogu nastati iz kulturnih odlika populacije i duha demokratije.”

• subota, 8. novembar, 21:00: POSETILAC, Tomas Mekarti

SAD, 2008, 103’, engleski

NAGRADE I FESTIVALI:

Gran Pri, Festival američkog filma u Dovilu 2008.

Filmski festival Sandens 2008.

Međunarodni filmski festival u Karlovim Varima 2008.

KRITIKE:

“Ovo je film našeg vremena – paranoičan, slomljena srca, razočaran – i redak noviji američki film u kom likovi reaguju onako kako bi reagovali pravi ljudi” – Vesli Moris, Boston Gloub

SINOPSIS:

U svetu od šest milijardi ljudi, dovoljan je samo jedan čovek da vam promeni život.

Život prolazi pored šezdesetdvogodišnjeg Voltera Vejla. Izgubivši strast za predavanjem i pisanjem, on ispunjava prazninu neuspešno pokušavajući da nauči da svira klavir. Po povratku sa konferencije na Menhetnu, Voltera iznenade dvoje mladih ljudi koje zatiče u svom stanu. Žrtve prevare sa nekretninama, Tarek, Sirijac, i Zejnab, njegova devojka iz Senegala, nemaju kuda da odu. U prvom od mnogih iskušenja, Volter nevoljno pristaje da par ostane sa njim u stanu.

Dirnut njegovom obzirnošću, Tarek, talentovani muzičar, insistira da nauči starog akademika da svira afrički bubanj. Bogati ritmovi ovog instrumenta vraćaju u život Volterov ukočeni duh i uvode ga u uzbudljiv svet lokalnih džez klubova i bubnjarskih krugova Central parka.

Kako prijateljstvo ove dvojice postaje sve dublje, razlike u kulturi, godinama i temperamentu se brišu. Nakon što ga policija zaustavi u podzemnoj železnici, Tarek biva uhapšen kao ilegalni imigrant i zadržan radi deportacije. Pošto njegova situacija postaje sve očajnija, Volter se oseti odgovornim da pomogne svom novom prijatelju, sa strašću za koju je mislio da ju je davno već izgubio.

BIOGRAFIJA:

Tomas Mekarti je rođen u Samitu, Nju Džerzi, a studirao je na Boston koledžu i na Dramskoj školi Univerziteta Jejl. Njegov glumački rad je zapažen: glumio je u pozorištu, u televizijskom serijalu Boston Public i u filmovima poput Upoznajte roditelje, Laku noć i srećno, Sirijana, Zastave naših očeva i Godina psa. Njegov rediteljski debi, The Station Agent, koji je i napisao, osvojio je dva priznanja na Filmskom festivalu Sandens 2003. i nagradu BAFTA za najbolji originalni scenario. Posetilac je njegov drugi film.

IZJAVA REDITELJA:

“Proveo sam neko vreme na Bliskom Istoku (posebno u Bejrutu) režirajući poslednji film, i shvatao sam da sam ranije dosta čitao o tom delu sveta bez mnogo razumevanja o tim ljudima i kulturi. Zato sam se vraćao još nekoliko puta, čitao sve više, i, čak, počeo da provodim dosta vremena među arapskom zajednicom ovde u Njujorku.

Tokom mog istraživanja, naišao sam na priču o mladom čoveku sa Bliskog Istoka koji je zadržan ovde u jednom od zatvora, mislim u Kvinsu. Počeo sam da čitam sve što sam mogao o imigracionoj politici i, naročito, o našem sistemu pritvora. To kako se ophodimo prema ljudima od 11. septembra, posebno prema osobama bez dokumenata, dovelo me do ove priče.

Pridružio sam se i organizaciji koja se zove 'Soujourners' i koja radi pri Crkvi Riversajd na Menhetnu, i počeo da posećujem zatvorenike. Odvojeno od toga, imao sam na umu lik starog profesora na univerzitetu koji je izgubio strast za svojim pozivom. Negde usput su se te dve priče preplele. I ta dva lika su se susrela.”

• nedelja, 9. novembar, 16:30: CHOP SHOP,  Ramin Bahrani

SAD, 2007, 84', engleski

NAGRADE I FESTIVALI:

Priznanje “Someone to Watch”, Nagrade “Nezavisan duh” 2007.

Međunarodni filmski festival u Kanu 2007.

Međunarodni filmski festival u Berlinu 2008.

KRITIKE:

"Čudesan! Sa sirovom snagom Božjeg grada… neočekivan, inspirativan i hrabar!" - Rodžer Ebert

SINOPSIS:

Dvanaestogodišnji Alehandro, siroče latinoameričkog porekla, očvrsnuo je od života na ulici. Radi u autolimarskoj radionici na obroncima Kvinsa, Njujork, gde i živi sa šesnaestogodišnjom sestrom Isamar. Sa odlučnošću odraslog čoveka, on pokušava da uštedi dovoljno novca da bi bolje živeo. Ali, uskoro otkriva da mu marljivost i odgovornost neće doneti uspeh u svetu punom nepravde.

Ova priča, viđena očima deteta, predstavlja dramu o svakodnevnoj borbi za puki opstanak, dok njen mali junak nikada ne ostaje bez nade, čak ni kada izgubi podršku najbližih.

Intiman, tužan, ali ne i sentimentalan, smešten na zapanjujućoj i jedinstvenoj lokaciji, Chop Shop je suptilan i jednostavan, ali priča duboku priču o ljudima koji tu žive, rade i sanjaju.

BIOGRAFIJA:

Ramin Bahrani je studirao film na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku pre nego što se preselio u zemlju svojih roditelja, Iran, gde je živeo tri godine. Nakon kraćeg boravka u Parizu, konačno se vratio u SAD i počeo da radi na svom prvom dugometražnom igranom filmu, Man Push Cart (2005). Film je doživeo premijeru na Filmskom festivalu u Veneciji, a uvršten je i u program Filmskog festivala Sandens pre nego što je dospeo u bioskope, pokupivši sjajne KRITIKE:. Chop Shop je njegov drugi film.
IZJAVA REDITELJA::

“Vilets Point, Kvins, je dvadeset blokova đubrišta, deponija i, autolimarskih radionica. Pre više od 75 godina, F. Skot Ficdžerald ga je opisao kao “Dolinu pepela” u Velikom Getsbiju. Nedavno ga je sadašnji gradonačelnik Njujorka imenovao “najbednijom tačkom Njujorka”. Preko puta đubrišta i radionica nadvija se bejzbol stadion Shea, na čijem ogromnom bilbordu piše “Ostvarite snove”.

Zanimalo me kakvi se snovi mogu ostvariti na ovom mestu, i ko su ti koji ih sanjaju, i tako sam počeo da pravim Chop Shop. Tokom godine koju sam proveo na lokaciji, sve su me više zanimali životi Latino klinaca koji rade i žive u tim autolimarskim radionicama. Moja priča je o jednom od njih, dvanaestogodišnjem dečkiću koji oseća neizmernu ljubav, ali i razočarenje prema svojoj šesnestogodišnjoj sestri. U njihovom svetu nema mesta za sentimentalnost, a još manje za osudu.”

• nedelja, 9. novembar, 18:30: NEVEROVATNA ISTINA O KRALJICI RAKELI, Olaf de Fleur Johaneson

Island/Filipini/Francuska/Tajland, 2008, 80', engleski

NAGRADE I FESTIVALI:

Nagrada “Teddy”, Međunarodni filmski festival u Berlinu 2008.

Najbolji strani igrani film, Njujorški festival LGBT filmova 2008.

Filmski festival u Los Anđelesu 2008.

KRITIKE:

"...redak film po tome što se Rios pojavljuje kao živahna i mudra žena, neko ko odbija da bude definisan isključivo svojom transseksualnošću" - Kevin Thomas, LA Tajms 

SINOPSIS:

Rakela je transseksualac (ili “ladyboy”) sa Filipina, koja sanja o bekstvu sa ulica Sebua u bajkoviti život u Parizu. Da bi ostvarila svoje snove, ona se okreće od prostitucije ka isplativijem poslu internet pornografije. Njen uspeh porno zvezde donosi joj nove prijatelje, poput Valeri, “ladyboy”-a sa Islanda, i Majkla, vlasnika sajta za koji Rakela radi. Valeri pomaže Rakeli da se domogne Islanda. Odatle, Majkl joj nudi sastanak u Parizu. Hoće li Pariz biti sve ono o čemu je sanjala? I hoće li Majkl zaista biti njen princ na belom konju?

BIOGRAFIJA:

Olaf de Fleur Johaneson je rođen 1975. u malom selu Budardalur na Islandu. Učestvovao je u brojnim filmskim projektima, igranim i dokumentarnim, i osnovao Poppoli Pictures. Ekipa sa de Fleurom kao rediteljem i producentom, snimila je film “Blindsker” koji je osvojio nagradu za najbolji dokumentarni film na “Islandskim filmskim nagradama” 2004. i “Africa United”, koji je osvojio istu nagradu 2005. Olaf de Fleur je nominovan za nagradu “DV” za najboljeg islandskog filmskog stvaraoca 2005. i 2006, i za najboljeg reditelja na “Islandskim filmskim nagradama” 2005.

IZJAVA REDITELJA::

“Prilikom prve posete Sebu Sitiju na Filipinima, šetao sam jednim od siromašnih krajeva grada kada sam video tri devojke koje su izgledom odudarale od tog mesta. Bile su obučene pre kao čuvene filmske zvezde nego kao prolaznice u svakodnevnoj šetnji među sugrađanima u Sebu Sitiju. To mi je privuklo pažnju, pošto ono što ima takav kontrast često nosi nagoveštaj mogućeg filma. Ispostavilo se da su devojke ustvari transseksualni muškarci koji su mi objasnili, uprošćenim jezikom, da imaju ‘dušu žene’.

Tragao sam za zanimljivim likovima na internetu, kao što često radim kad počinjem istraživanje za film. Pričao sam sa tridesetak transseksualki na Filipinima. Jedna mi je posebno skrenula pažnju svojom pameću, šarmom i kreativnošću: Rakela Rios čije je pravo ime bilo Ervin. Vrlo brzo sam sastavio filmsku ekipu u Sebu Sitiju, i počeo da snimam njen život. Kao reditelj, završio sam četiri dugometražna dokumentarca za tri godine, i isprva sam pretpostavljao da se krećem ka petom sa “Rakelom”.

Uskoro sam shvatio da me nije ni najmanje zanimalo da kopiram tolike druge koji stvaraju tugaljive priče o tome kako je život transseksualki težak. Fascinantna stvar je bila da je Rakela, kao i mnoge druge slične njoj, jurila jedan nemoguć san. Iako su biološki muškarci, njihova najdublja želja je da nađu heteroseksualnog muškarca za koga bi se udale. Ta zavrzlama mi je izgledala kao zmija koja sama jede svoj rep.”

• nedelja, 9. novembar, 21:00: MUNDJURANGABO, Li Isak Čang

Ruanda/SAD, 2007, 97’, kinjaruandanski

NAGRADE I FESTIVALI:

Glavna nagrada žirija, AFI Fest, Los Anđeles 2007.

Međunarodni filmski festival u Kanu 2007.

Međunarodni filmski festival u Roterdamu 2008.

KRITIKE:

“Zapanjujući i potpuno maestralan… do sada, najbolji i najistinitiji film o moralnim i emotivnim posledicama genocida koji je uništio Ruandu pre 15 godina” - Robert Koler, Varajeti 

SINOPSIS:

Nakon što ukrade mačetu sa pijace u Kigaliju, dečak Ngabo i njegov prijatelj Sangva napuštaju grad i polaze na put koji se tiče njihove prošlosti. Ngabo traži pravdu za svoje roditelje koji su ubijeni u genocidu, a Sangva želi da poseti dom koji je napustio pre mnogo godina. Iako planiraju da posete Sangvin dom na samo nekoliko sati, dečaci ostaju nekoliko dana. Kako su iz dva različita plemena, njihovo prijateljstvo dolazi u pitanje jer ga Sangvini oprezni roditelji ne odobravaju, upozoravajući svog sina da su Hutu i Tutsi večiti neprijatelji.

BIOGRAFIJA:

Sin korejskih imigranata, Čang je odrastao na maloj farmi u ruralnom Arkanzasu, a potom pohađao Jejl gde je studirao biologiju. Otkrivši umetnički film u završnoj godini studija, Čang je napustio svoje planove za studiranje medicine i okrenuo se snimanju filmova. Munjurangabo je njegov prvi dugometražni film. Živi u Njujorku i nedavno je oformio producentsku kuću Almond Tree Films sa svojim saradnicima i kolegama Semjuelom Andersonom i Dženi Lund. Pored toga što podržavaju sopstvena ostvarenja, oni nastoje da otvore filmsku školu u Ruandi.

IZJAVA REDITELJA:

“Munjurangabo je prvi dugometražni igrani film ikada napravljen na kinjaruandanskom jeziku. Režiranje u stranoj zemlji i na jeziku koji ne govorim je zapravo bila prednost, nateravši me da radim kao stranac, autsajder. Ovo me je čuvalo od ubacivanja nekih ličnih ideja i istina koje su relativno minorne, dozvoljavajući istraživanje univerzalnijih pitanja koja mogu da povežu Amerikanca korejskog porekla sa nekim iz Ruande. Nadam se da će se ta veza produžiti i do vas, gledaoca.”

• ponedeljak, 10. novembar, 16:30, GRAĐANIN HAVEL, Pavel Kutecki, Miroslav Janek

Češka, 2008, 119’, češki

NAGRADE I FESTIVALI:

Međunarodni filmski festival u Berlinu 2008.

Međunarodni filmski festival u Karlovim Varima 2008.

Londonski filmski festival 2008.

KRITIKE:

"...istovremeno portret nevoljnog vođe, gruba komedija moći i intimna melodrama sa izvanrednom glavnom ulogom" - Olaf Meler, Film Koment 

SINOPSIS:

Posle raspada Čehoslovačke 1992. godine, bivši politički disident, vođa Plišane revolucije, dramaturg i esejista, Vaclav Havel, postao je prvi predsednik nove Češke Republike. Tako je nekadašnjem neprijatelju dat demokratski mandat da transformiše državu i njene institucije. Takvi događaji nisu uobičajeni, pa je od prvog dana, Havel dozvolio svom prijatelju, reditelju Pavelu Kuteckom, da bude s njim, da kamerom zabeleži što je više moguće, od događaja u Praškom dvorcu do poseta državama širom sveta.

Rezultat tog snimanja je Građanin Havel, dugometražni dokumentarni film sastavljen od nikada ranije prikazanog materijala. Film pruža intiman uvid u život čoveka gurnutog u samo središte međunarodne politike koji pokušava da održi balans između javnog i privatnog života dok izvlači naciju iz komunističke prošlosti u slobodnu i demokratsku budućnost.

BIOGRAFIJE:

Pavel Kutecki je diplomirao na praškoj Filmskoj akademiji FAMU 1982. godine. 1988. i 1991. je bio stipendista u Nacionalnoj školi za film i televiziju u Bekonsfildu, Engleska. Radio je prevashodno na dokumentarnim filmovima, ali ga je eksperimentisanje sa formom dovelo i do animacije. Predavao je na odseku za dokumentarni film FAMU od 1991. Umro je tragičnom smrću tokom snimanja Građanina Havela 2006. godine.

Miroslav Janek je karijeru započeo kao reditelj-amater. 1980. je emigrirao u SAD gde je radio sa više dokumentarista (npr. Godfrijem Ređiom). Počeo je ponovo da radi u domovini od sredine devedesetih. Njegov najuspešniji film do danas je Neviđeno (1997), film o slepoj deci koja se bave fotografijom.

IZJAVA REDITELJA::

“Zahvaljujući mom ocu emigrantu, jednoj zaveri i opuštenijim uslovima u Čehoslovačkoj u poznim osamdesetim, 1988. sam dobio stipendiju za postdiplomske studije u Nacionalnoj školi za film i televiziju u Engleskoj, gde su učili ‘opservacijski metod’ u dokumentarnom filmu, to jest, snimanje sa malom ekipom koja ne inicira snimanje. Ekipa čeka da se nešto desi, spremna u svakom trenutku da počne da snima.

Jedan od razloga što sam bio tako fasciniran time je što je u našoj zemlji to bio potpuno nepoznat metod. U to vreme sam pomislio kako bi prikladan bio taj metod za novu eru sa Havelom kao predsednikom. Snimati tom metodom zasnovanom na prolasku vremena, sačuvati materijal, i tek nakon izvesnog vremena napraviti koherentnu sliku tog čoveka i njegovog vremena.”

• ponedeljak, 10. novembar, 18:30: DUHOVI CITE SOLEIL, Asger Let, Miloš Lončarević

Danska/SAD, 2006, 88’, engleski, francuski

NAGRADE I FESTIVALI:

Nagrada Udruženja reditelja Amerike 2008. za izvanredan učinak u dokumentarnom filmu

Međunarodni filmski festival u Torontu 2006.

KRITIKE:

"...nikada još nije bilo ničeg kao što je film Asgera Leta; neverovatno je da uopšte postoji i da je reditelj još uvek živ" - Tod Mekarti, Varajeti 

SINOPSIS:

Na dva sata od obala Majamija, Haiti leži skriven pored Dominikanske Republike, ignorisan od strane ostatka sveta. To je zemlja siromaštva, očaja i nasilja. Za većinu ljudi koji nikad nisu kročili na Haiti, “pakao” je jedina reč koja zaista može da opiše uslove života u ovoj zemlji. Tu se odvija radnja Duhova Cité Soleil. Svakodnevni život na Haitiju se odvija pred našim očima dok blisko upoznajemo dva brata i njihove priče. Oni su Tupak i Bili, vođe haićanskih bandi koji pokušavaju da donesu bolje odluke u svetu u kom nema izbora.

Uz do sada neviđen rediteljski pristup, vidimo ljubav i mržnju između dva brata, njihov ljubavni trougao sa Lele, francuskom humanitarnom radnicom, i njihov pakt sa predsednikom Aristidom tokom njegovog očajničkog poduhvata da zadrži vlast tokom rane 2004. godine. Uz govor nasilja koji jedino poznaju i iskustvo da žive od danas do sutra, Tupak i Bili se bore da omoguće bolji život za sebe i svoj narod.

Duhovi Cité Soleil je priča o naoružanim mladim ljudima u zabitima ostrva, iskorišćenim u političke svrhe. To je priča o bratskoj ljubavi i mržnji. O Kainu i Avelju, sa hip-hop i rep muzikom kao egzistencijalnim delom njihove očajničke nade u opstanak u Cité Soleil-u – Gradu sunca, najopasnijem mestu na planeti.

BIOGRAFIJA:

Asger Let je rođen u Kopenhagenu, Danska, 1970, rođen je u porodici filmskih radnika kao sin montažerke An Birlih i poznatog reditelja Jorgena Leta. Nakon deset godina rada na televiziji, reklamama i u filmskoj produkciji, Asger je režirao, snimio i napisao delove čuvenog filma Larsa fon Trira i Jorgena Leta – Pet opstrukcija. Sa korediteljem filma, Milošem Lončarevićem, Let se upoznao na Haitiju, i to poznanstvo je rezulturalo snimanjem ovog filma.

IZJAVA REDITELJA::

“U zabiti Cité Soleil, najodaniji sledbenici predsednika Aristida su vladali kao kraljevi. Pet glavnih vođa bandi kontrolisali su teško naoružane mlade ljude: Himere, tajnu vojsku predsednika Žan-Bertran Aristida. Duhovi Cité Soleil je film o braći Biliju i haićanskom Tupaku, vođama Himera. Film je snimljen tokom najburnijih dana 2004. i nikada ne bi bio moguć bez ogromnog talenta, srčanosti i sirove hrabrosti Miloša Lončarevića, mladog koreditelja i snimatelja iz Srbije, koji je rizikovao život iznova i iznova u jednom od najopasnijih i najfascinantnijih mesta. Snimajući ovaj film, sklopili smo prijateljstva u Cité Soleil-u. I izgubili smo prijatelje. Neki su poginuli. Drugi su jednostavno nestali.

Na Haitiju je sada u toku osveta prema Himerama. Ponekad je teško setiti se da ti mladi ljudi koji su nosili oružje iz očaja nisu bolest, već simptomi bolesti koju još niko nije lečio…”

• ponedeljak, 10. novembar, 21:00: OVO JE ENGLESKA , Šejn Medouz

Velika Britanija, 2006, 101’, engleski

NAGRADE I FESTIVALI:

BAFTA nagrada za najbolji britanski film 2008.

Najbolji film Nagrade za nezavisni film Velike Britanije 2006.

KRITIKE:

“…najbolji britanski film još od Trejnspotinga” – Tajms

SINOPSIS:

Film  je priča o letnjem raspustu, onim dugim nedeljama između semestara tokom kojih se dešavaju događaji koji mogu da promene tok života.
Godina je 1983. i gotovo je sa školom. Dvanaestogodišnji Šon je izolovan dečak koji odrasta u tmurnom gradu na obali, i čiji je otac poginuo u Foklandskom ratu. Tokom letnjeg raspusta pronalazi nove muške uzore, kada ga lokalni skinhedsi prime u svoju ekipu.

S novim prijateljima, Šon otkriva svet žurki, prve ljubavi i radosti nošenja martinki. Upoznaje Komba, starijeg skinhedsa, rasistu, koji je nedavno izašao iz zatvora. Kad Kombova banda počne da maltretira lokalne pripadnike manjina, Šon će se naći na raskršću između nevinosti i iskustva.

BIOGRAFIJA:

Odrastao u Notingemu, Engleska, Šejn Medouz je još kao tinejdžer napustio školu. Nakon raznih poslova i pokušaja studiranja glume i fotografije, Medouz je pozajmio kameru i naučio da snima kratke filmove sa prijateljima kao glumcima. Njegov treći dugometražni igrani film 24/7 osvojio je nagradu “Daglas Hikoks” za britanski nezavisni film i nagradu za najbolji scenario na Filmskom festivalu u Solunu. Cipele mrtvaca, njegov šesti film, nominovan je za nagradu BAFTA za najbolji britanski film. Ovo je Engleska, koji je tu nagradu osvojio, smatra se jednim od njegovih najboljih poduhvata.

IZJAVA REDITELJA::

“Nasilje u filmu ne potiče od toga što su oni skinhedsi. Nasilje na kraju filma je stvar lične torture. Konačno, taj aspekt filma koji se tiče skinhedsa je onakav kakav sam hteo da bude, a to je da pokažem skinhedse onakve kakvi su zaista bili i kako sam ja to video iznutra.

U suštini, preko načina kako se ta kultura Ska-Trojan-Rege, tokom osamdesetih, pomerila od Oi! muzike ka bendovima kao što je ‘Screwdriver’ koji su prisvojili ideju ‘white power’, mogli ste da vidite kako je lako bilo za klince da upadnu u to… Ljudi koji su postajali skinhedsi nisu razumeli odakle ta kultura potiče.Mislili su da je to oduvek bila rasistička stvar.

Osamdesete su još uvek bile vreme kada su skinhedsi sa kojima sam ja visio razumeli odakle su. Razumeli su da su oni drugi talas skinhedsa i da nisu oni prvobitni skinhedsi 1969. ali su želeli da budu odani tome. To je oduvek bila stvar radničke klase. Nije bilo skinhedsa srednjeg staleža tamo odakle ja dolazim.”

• utorak, 11. novembar, 16:30: ENGLESKI HIRURG, Džefri Smit

Velika Britanija, 2007, 94', engleski

NAGRADE I FESTIVALI:

Najbolji dugometražni dokumentarni film, Hotdocs 2008.

Najbolji dugometražni dokumentarni film, Silverdocs 2008.

Nagrada publike, Međunarodni festival dokumentarnog filma u Šefildu 2007.

KRITIKE:

“…predivan, predivan film, najbolji dokumentarac poslednjih godina. Odjednom, dugometražni film o nekom starom doktoru deluje kao najbolja ideja na svetu i drago mi je da je neko imao dovoljno mašte da to shvati”– Sem Volaston, Gardijan

SINOPSIS:

Kako je to imati gotovo božanske hirurške moći, a ipak se boriti sa sopstvenom čovečnošću? Kako je to pokušati da se spase život, a, ipak, ne uspeti?

Snimljen u ukrajinskoj bolnici prepunoj očajnih pacijenata i improvizovane opreme, Engleski hirurg je intiman portret neurohirurga Henrija Marša dok se bori sa dilemama odnosa doktor-pacijent. “To je kao prodavanje duše đavolu, ali šta se tu može? Moj sin je, još kao beba, imao tumor na mozgu i očajnički mi je bila potrebna nečija pomoć. Jednostavno, ne mogu da ignorišem tu potrebu u drugima.”

Uz originalnu muziku koju su komponovali Nik Kejv i Voren Elis, Engleski hirurg se otvoreno suočava sa moralnim i etičkim problemima koji dotiču svakog od nas. Sve to u zemlji Ukrajini koja se bori da učini isto to…

BIOGRAFIJA:

Džefri Smit je rođen u Melburnu, Australija, i oduvek je fasciniran pokretnim slikama. Otkrivši da kamera može biti moćno katarzično oruđe u pomaganju ljudima da prebrode teške periode u svojim životima, Džefri je snimio mnoge filmove koristeći kameru upravo na taj način. Dobitnik brojnih nagrada, uključujući i nagrade Kraljevskog televizijskog društva 2004. i 2007. godine, napravio je preko dvadeset dva filma za sve vodeće emitere u Velikoj Britaniji. Posvećen je filmovima koji posmatraju istinite životne drame i u kojima se ogledaju mnoge duboke etičke i moralne dileme.

IZJAVA REDITELJA::

“Ovaj film je uzorna priča, a njegova poenta je da pokaže borbu jednog čoveka da učini dobro u sebičnom i izopačenom svetu. Imam averziju prema filmovima koji “nose poruku”, tako da mi je bilo važno da ono što dopre do publike bude usresređeno na Henrijevu emotivnu stvarnost. Na taj način, film je stvaran i dozvoljava sve one neodvojive ljudske kontradiktornosti i slabosti.

Na kraju, možda nećemo svi biti u stanju da spašavamo živote onako kako to Henri čini, ali svi imamo izbor u tome kako se ophodimo jedni prema drugima. Stanislav nesebično pomaže svom susedu Marijanu; stare bake iz sela daju ono malo novca što imaju Marijanu ne bi li stigao do Kijeva; Igor bira da nastavi da radi kao doktor umesto da se obogati kao moćan medicinski birokrata, a Henri, pa, on samo nastavlja da bude Henri.”

• utorak, 11. novembar, 18:30: MANDA BALA, Džejson Kon

SAD, 2007, 85’, portugalski, engleski

NAGRADE I FESTIVALI:

Najbolji dokumentarni film, Sandens 2007.

Nagrada za najbolju kinematografiju, Sandens 2007.

Izvanredan učinak u dokumentarnom filmu, Nagrade Cinema Eye 2008.

KRITIKE:

“Jedan od najboljih, najsnažnijih filmova koje sam video poslednjih godina” – Erol Moris

SINOPSIS:

Manda Bala je kinematografski metak u cerebralni korteks, dokumentarac koji neustrašivo istražuje krugove nasilja koji tište više i niže ekonomske klase Brazila u napadima obesne korupcije i nasilnih otmica. Film beleži ove cikluse koristeći lične priče u kojima se odražava sve snažnija istina o ogromnim ekonomskim razlikama u Brazilu – razlikama koje izazivaju nasilje na oba kraja tog spektra.

Farma žaba povezana sa korumpiranim političarem, jednim od najmoćnijih ljudi u Brazilu; žrtva otmice kojoj su odsečena oba uha pre no što je oslobođena; bogati plastični hirurg koji je prvi uveo proceduru koja se koristi za rekonstrukciju uha žrtava otmica; i otmičar koji zna još mnoge slične sebi koji su pobegli iz najsiromašnijih delova Brazila u bogatiji Sao Paulo gde terorišu više klase otmicama, krađama i ubistvima.

Manda Bala istražuje raznolike domaće radinosti koje se pojavljuju kao odgovor na nasilje i tka ove priče u sjajan narativ o tome šta se dešava u zemlji u kojoj bogati i moćni kradu od siromašnih, a zauzvrat, neki od tih siromašnih terorišu bogate.

BIOGRAFIJA:

Džejson Kon je reditelj-debitant iz Njujorka. Sa 23 godine napustio je kancelariju Erola Morisa da bi napravio dugometražni dokumentarac Manda Bala. Njegov život je posvećen poštovanju i proizvodnji filma i borbi protiv korozivnih kulturnih snaga kao što su bog, pohlepa i korupcija. Džejson je napravio film Manda Bala sa bliskim prijateljima sa koledža, Džoijem Frenkom i Džeredom Goldmanom. Poslednjih pet godina proveo je radeći samo na ovom filmu.

IZJAVA REDITELJA::

“Producirati i režirati Manda Bala bio je eksperiment koji je trebalo da testira dve hipoteze: prvo, da postoji bukvalna veza između političke korupcije i uličnog nasilja, oba ogromnih razmera u Brazilu; i drugo, da se dokumentarni film može napraviti koristeći isti vizuelni jezik kao u slučaju igranog. Volim da mislim da je, posle pet godina veoma napornog rada, eksperiment uspeo.

 Politička korupcija i nasilje su dva glavna sredstva pomoću kojih koncentracija bogatstva onemogućava društva. Društveni i politički uticaj ekonomskih razlika osećaju milijarde ljudi svakog dana, ali je za mene od iste važnosti bilo da ovu priču ispričam na takav način da dopre ne samo do onih koji idu da gledaju filmove o siromašnim ljudima lišenim glasa. Naprotiv, Manda Bala je film o bogatstvu, dekadenciji i korupciji ispričan u filmskoj tradiciji pristupačnoj ljudima, bez obzira na njihove političke predispozicije.”

• utorak, 11. novembar, 21:00: TVRĐAVA BOFOR, Jozef Sedar

Izrael, 2007, 124’, hebrejski

NAGRADE I FESTIVALI:

Srebrni medved za najboljeg reditelja, Filmski festival u Berlinu 2007.

Nominacija za Oskara u konkurenciji najboljeg filma van engleskog govornog područja 2007.

KRITIKE:

"...film neverovatne snage - uzbudljiv, pronicljiv, i dovoljno neutralan da važi za sve vojnike, u svim ratovima, svugde" - Lisa Švarcbaum, Entertejnment Vikli

SINOPSIS:

Izgrađena na vrhu planine u južnom Libanu, tvrđava Bofor je prelazila iz ruku jedne u ruke druge vojske stotinama godina. Godina je 2000. i Liraz Liberti, mladi izraelski komandant, zadužen je za odbranu poslednje isturene tačke. Ona je za njega postala razlog za život, dajući mu moć i osećaj važnosti, terajući ga da dozvoli opasne, i besmislene, operacije… Specijalista za bombe Ziv gubi život deaktivirajući bombu.

Devetnaestogodišnji Zitlavi gine u napadu projektila. A Ošri, koji jedva čeka da vidi svoju devojku u Nju Džerziju, biva teško ranjen u bombardovanju koje ostavlja razmetljivog Liraza zamrznutog užasom…

Ovo je njihova priča – ne o ratu, već o povlačenju, ne o neprijatelju, već o nekoj amorfnoj stvari koja baca bombe sa neba. Kako se dan povlačenja približava, Liraz je primoran da pronađe nov smisao u svom životu, shvatajući da je Bofor, nekada simbol pobede, odavno postao simbol besciljnog krvoprolića. Konačno, dolazi naređenje da se tvrđava digne u vazduh. Liraz ruši ukletu tvrđavu koja mu je ubila prijatelje – i uništava ono što je najviše voleo i mrzeo…

Film prikazuje tačan opis događaja u Boforu u mesecima pre povlačenja izraelske vojske 2000. godine, i govori o žrtvi koja će ubrzo izgubiti svaki smisao, o mladim ljudima od kojih je zatraženo da daju živote za tvrđavu.

BIOGRAFIJA:

Jozef Sedar (1968) je izraelski reditelj i scenarista. Da bi napravio svoj debitantski film Vreme milosti (2000), preselio se i živeo dve godine u izraelskom mestu Dolev. Film je osvojio šest nagrada Izraelske filmske akademije, uključujući nagradu za najbolji film. Njegov drugi film Logorska vatra (2004) takođe je bio uspešan, osvojivši pet nagrada Akademije, uključujući nagrade za najbolji film, najboljeg reditelja i najbolji scenario.

Bofor, njegov treći film, postao je jedan od najuspešnijih izraelskih filmova decenije i nominovan je za Oskara za najbolji strani film, što je prva takva nominacija za izraelski film u poslednje 24 godine.

IZJAVA REDITELJA::

“Odrastao sam i u omladinskom pokretu i u vojsci uz priču o Masadi kao uzoru. Bila je to priča o Jevrejima koji su odbijali da se predaju neprijatelju, Rimljanima, i koji su počinili samoubistvo kako bi sačuvali svoj ponos. Ona je smatrana poučnom pričom sa velikom moralnom vrednošću. Bofor je nešto gotovo sasvim suprotno od Masade. Umesto da izvrše samoubistvo kako bi zaštitili planinu, oni razaraju planinu da bi ostali živi. Gutaju svoj ponos i priznaju poraz ne bi li spasili živote koji se još mogu spasiti. I tako se ovaj film okreće 180 stepeni naspram Masade.”

• sreda, 12. novembar, 16:30: MARSELA, Helena Treštikova

Češka, 2007, 80', češki

NAGRADE I FESTIVALI:

Najbolji evropski dokumentarni film, Filmski festival u Sevilji 2007.

Međunarodni filmski festival u Karlovim Varima 2007.

Međunarodni filmski festival u Londonu 2007.

KRITIKE:

“Prigušen, pun poštovanja i obojen tajanstvenošću, dok prikazuje 26 godina u životu junakinje iz naslova” - Edi Kokrel, Varajeti

SINOPSIS:

Film prati život Marsele, obične žene iz Češke, tokom nekoliko decenija njenog života. Ovaj dokumentarac beleži nekoliko važnih društvenih pitanja i promena u češkom društvu. Saučestvujemo u Marselinoj borbi dok se njen tragični život odvija pred našim očima, posebno onda kada se nosi sa iznenadnom smrću svoje ćerke što je dovodi na ivicu samoubistva. Ipak, odgovornost koju oseća prema svom sinu sa intelektualnom ometenošću daje joj snagu da preživi.

Film Marsela je prvobitno sniman kao jedan od šest delova serijala o bračnim parovima za Češku televiziju, ali su događaji u životu junakinje podstakli talas solidarnosti u češkoj javnosti, te su joj gledaoci slali novac i pisma podrške. Ovo je bio razlog da se Helena Treštikova usredsredi samo na dokumentarni film o Marseli.

Njena bolna sudbina i čin podrške češke publike su bili vredni prikazivanja. Trenutno, Marsela traga za boljom budućnošću.

BIOGRAFIJA:

Helena Treštikova diplomirala je na odseku za dokumentarni film Filmske akademije FAMU u Pragu. Od 1974. radi kao profesionalna rediteljka i snimila je oko pedeset dokumentarnih filmova različitih dužina i formata koji se uglavnom bave ljudskim odnosima i različitim društvenim pitanjima. Usavršila je metod snimanja zasnovan na posmatranju ljudskog života tokom dugog vremenskog perioda. Koristeći ovaj metod, napravila je nekoliko velikih dokumentarnih ciklusa.
Izjava rediteljke

“U početku je to bila samo intuicija. Razmišljala sam o prolasku vremena i onom što donosi sa sobom. Vremenom sam našla način da definišem moje snimanje kao sredstvo da se bavim različitim temama. Ovo sam postavila kao centralno pitanje. Verujem da, dok tražim konkretnu priču i kamera snima konkretnu okolinu, uz dovoljno vremena možemo videti mnogo šire, nešto što u vreme snimanja nismo mogli da shvatimo ili prepoznamo. I kada dobijem priliku da se vratim kameri i reagujem na ono što sam videla, taj snimljeni materijal postaje nešto opštije od same pojedinačne priče” - Helena Treštikova

• sreda, 12. novembar, 18:30: UZ JANGCE, Jung Čeng

Kanada, 2007, 93', mandarinski, engleski

NAGRADE I FESTIVALI:

Najbolji dugometražni dokumentarni film, Međunarodni filmski festival u Vankuveru 2007.

Nagrada “Don Hejg”, HotDocs, Toronto 2008.

Nagrada “Golden Gejt” za najbolji dugometražni dokumentarni film, Međunarodni filmski festival u San Francisku 2008.

KRITIKE:

"Izvanredan... predivno snimljen i prožimajuć poput epskog romana" – Liam Lejsi, Gloub and Mejl

SINOPSIS:

Luksuzna jahta plovi uz Jangce – kroz mitski vodeni put poznat u Kini jednostavno kao “Reka”. Uskoro, gradnja najveće hidroelektrične brane u istoriji promeniće tok Jangcea. Na obali reke, mlada devojka se oprašta od porodice dok voda nadire ka njihovoj maloj okućnici. Brana “Tri klisure”, sporni simbol kineskog ekonomskog čuda, predstavlja epski okvir za Uz Jangce, dramatičan dugometražni dokumentarni film o životu u kineskom snu 21. veka, koji pruža uznemirujući pogled u budućnost koja nas očekuje.

BIOGRAFIJA:

Jung Čeng je kanadski reditelj koji živi i radi u Montrealu. Diplomirao je filmsku produkciju na Univerzitetu Konkordija u Montrealu i studirao glumu u njujorškoj Neighborhood Playhouse. Njegov prvi dokumentarni film Earth to Mouth hvaljen je zbog odlično vođene meditacije na temu proizvodnje hrane i radnika-migranata. Čeng je pokazao izvanredan osećaj za pričanje priča na filmskom platnu u svom prvom dugometražnom dokumentarcu Uz Jangce.

IZJAVA REDITELJA::

“Ideja za film je nastala 2002. kada sam išao na jedno od takozvanih “Oproštajnih krstarenja” duž Jangcea sa svojim roditeljima i dedom. Cilj tih krstarenja je da se turistima pruži prilika da posete oblast pre no što je brana “Tri klisure” poplavi. Veoma nadrealno. Putovanje od Kanade do Kine samo po sebi je bilo emotivno iskustvo. Posle trinaestočasovnog leta do Pekinga, ukrcali smo se na let za Čonking, najveću opštinu na svetu. Sada ga zovu novim Hong Kongom. Tu počinje krstarenje.

Celokupan doživljaj je bio snažan. Od trenutka kada izađete iz autobusa okruženi ste radnicima koji tegle te ogromne terete, prtljag turista. Tako sam na ovom krstarenju Jangceom dobio ideju da snimim film o turistima - nešto poput Gosford Parka, što bi pokazalo društvenu hijerarhiju, živote iznad i ispod palube. Shvatio sam da su svi ljudi koji rade na brodu iz okoline Jangcea, i da je izgradnja brane uticala na živote njihovih porodica. 

Drugi aspekt je bio taj osećaj apokaliptičnog putovanja – nešto iz Srca tame. To je čudan pejzaž haosa i raspada, poput fotografija Edvarda Burtinskog. Tok reke je gotovo avetinjski – maglovito je i sivo i teško se vidi daleko. Onda smo posetili i sam Grad Duhova, Fengdu, poznat u kineskoj mitologiji kao Kapija pakla. Za mene, brana “Tri klisure” postala je Kapija pakla. Bilo je toliko nivoa metafora koje je trebalo istražiti tako da sam jednostavno krenuo sa ovom idejom o nadrealnom putovanju uz Jangce.”

• sreda, 12. novembar, 21:00: ADVOKAT TERORA, Barbet Šreder

Francuska, 2007, 135', francuski

NAGRADE I FESTIVALI:

Nominacija Udruženja reditelja Amerike za izuzetan rediteljski učinak u dokumentarnom filmu 2007.

Međunarodni filmski festival u Kanu 2007.

KRITIKE:

“… ostavlja u prašini iza sebe pola veka primljenih ideja, zbrzanih sudova i moralnih plitkosti” – Nik Rodik, Ivning Standard

SINOPSIS:

Provokativan, uznemirujući dokumentarni film o Žaku Veržesu, kontroverznom francuskom advokatu, ratnom veteranu, revolucionaru, agitatoru i slavnom intelektualcu, poznatom kao “đavolov advokat” i kritikovanom zbog svoje uporne odbrane onih koje mnogi doživljavaju kao neodbranjive. Sav njegov šarm i uglađenost Veržesu služi kao prolaz ka veoma mračnim mestima.

Već duže od pola veka, on se povezuje sa nekim od najnečasnijih ličnosti perioda posle Drugog svetskog rata: Polom Potom, Mao Ce Tungom, Slobodanom Miloševićem, Sadamom Huseinom, Karlosom Šakalom, Klausom Barbijem i drugim despotima, tiranima, masovnim ubicama, mučiteljima i teroristima, sa jednog ili drugog dela političkog spektra. Neki od njih su mu bili klijenti, drugi prijatelji.

Veržes je izjavio: “Zlo me fascinira. Što je teže čovek optužen, to me više zanima.” On smatra da je zločin ono što odvaja čoveka od zveri. Ko je Žak Veržes? Moralna savest ili mračna senka? Manipulator, samoreklamer, beskrupulozni, amoralni eksploatator nesreća, kao što tvrde njegovi kritičari, ili osetljivi, empatični branilac ljudskog dostojanstva, čak i kad to pravo na dostojanstvo traže oni koji su ga uskratili svojim žrtvama?

BIOGRAFIJA:

Barbet Šreder je francuski reditelj i producent koji je otpočeo karijeru u francuskom filmu 60-ih. Nakon uspešnog debija sa filmom Još (1969), privukao je pažnju KRITIKE: sa nekoliko nekonvencionalnih dokumentaraca. Njegov američki film Barfly (1987) ga je predstavio široj javnosti, nakon čega je Šreder režirao Obrt sreće (1990), nominovan za Oskara, priču o kontroverznom slučaju Klausa fon Buloua.

IZJAVA REDITELJA::

“Ceo film se odvija na sledeći način: postoji prekrasno, herojsko srce koje predstavlja Alžir. Ono je matrica, mesto gde se naš glavni lik pronalazi, otkriva, doživljava najintenzivnije trenutke svog života. Tu proživljava i najlepšu ljubavnu priču koja se može zamisliti. Sve je to nešto veoma lepo, čisto: ideal.

Onda, kada Alžir dobije nezavisnost, sve iznenada stane i naš junak se nađe, po mom mišljenju, bez mogućnosti da nastavi. Ali ceo ostatak svog života on čezne da ponovo uhvati te trenutke ili nešto njima blisko, ma po koju cenu. Često u našim životima postoji nešto veoma čisto, a onda se kasnije stvari iskvare.

Ali ono što je zanimljivo je da se stvari iskvare onda kada postoji želja da ostanu čiste. To je gotovo paradoksalno, jer, u stvari, upravo pokušavajući da ponovo proživi tu neobičnu ljubavnu priču koju je delio sa Đamilom, on počinje da živi nešto što je potpuno besmisleno u poređenju sa njegovom prvom ljubavi. I ta priča se ponavlja kao groteskna karikatura.

Ovo je i tema Hičkokove “Vrtoglavice” gde glavni lik čezne da ponovo proživi nešto što drugog puta apsolutno nema isti kvalitet. To je istovremeno i patetično i bolno. Tako otkrivamo da i sam terorizam prati sličnu liniju razvoja kao naš junak.”

POMERI GRANICE - Srđan Keča, selektor “Revolucionaran je onaj ko ne prihvata prirodnu i istorijsku datost i želi da je promeni,” pisao je književnik Italo Kalvino. Prepuštanje “moru objektivnosti”, kako je Kalvino nazvao kipteću gustu masu paralizujućeg znanja koje struji kroz naše živote, nastaje kada čovek prestane da veruje u mogućnost uticaja na tok istorije. Preplavljen kompleksnošću sistema u kojima svakodnevno funkcioniše, uviđa da se stvari jednostavno dešavaju same od sebe, i sav svoj trud ulaže da dostigne prihvatanje, pomirenje u okviru zadatih granica. Ipak, tu i tamo, iz ovog mora izranjaju ostrva - mesta gde je preispitivanje datih istina, stereotipnih predstava, moguće - slobodne zone. Ovogodišnji program Slobodne zone bavi se preispitivanjem granica, bilo da su to političke ili etničke granice koje cepaju prijateljstva i ljubavi (Posetilac, Munjurangabo), granice dobra i zla (Advokat terora, Duhovi Cité Soleil) ili sasvim intimne granice starosti, ljubavi i seksa (Sedmo nebo). U filmu Ovo je Engleska, mali Šon stoji na raskršću između nevinosti i nasilja, i mi se pitamo zajedno s njim: ko su u stvari skinhedsi? Sudbina jednog avganistanskog taksiste (Taksi do tamne strane) navodi nas da razmislimo: je li mučenje ratnih zarobljenika samo primer nečovečnosti nekolicine vojnika? Osmogodišnjaci u osnovnoj školi u Kini održavaju izbore za predsednika odeljenske zajednice (Glasajte za mene) i teraju nas da se zapitamo: zašto demokratija? Henri Marš, Engleski hirurg, suočen sa velikim brojem obolelih, mora u trenutku da odluči o životu svakog od njih, a Liraz u Tvrđavi Bofor mora da izabere između odanosti državi i života njegovih prijatelja i saboraca. I mi se pitamo, zajedno sa njima: šta znači čovečnost? Reditelji ovih filmova nisu se prepustili površnoj privlačnosti kontroverze, već su iskreno tragali za razumevanjem svojih likova: i onda kada oni ne donose “prave” izbore, i onda kada se čini da nemaju izbora, i onda kada su na granici. Jer upravo na toj granici nastaje film

BORBA ZA ISTINU - Srdan Golubović Društveno angažovani film je borba za istinu. U naprednim i civilizacijski razvijenim zemljama ta borba je važna i neophodna, u manje razvijenim društvima ta borba je opasna i zabranjena. Film je život iz koga su izbačene nevažene stvari, kao što je govorio Hičkok. Film je život. I film je istina. Naša slika o Iranu se uglavnom zasniva na filmovima Kjarostamija i Panahija, o Južnoj Koreji znamo kroz filmove Kim Ki-duka, o Japanu od Kurosave ili Ozua... Ta istina je umetnička, ljudska i lična. Ali snagom talenta ona postaje i društvena istina. I mi u nju verujemo. Jer, film je život. I film je moćan. Borba za istinu je važna da bi se ispunila najvažnija ljudska potreba, potreba za pravdom. Da bi se otkrila i razumela prošlost, da bi vrednosti te istine uticale na sadašnjost. Borba za istinu je potreba da se preispitamo. Da stanemo ispred ogledala i suočimo se sa sobom. Sa dobrom i zlom u sebi. Sa svim dobrim i lošim što smo učinili. Preispitivanjem samog sebe, da bismo bili humaniji, plemenitiji, pošteniji, bolji ljudi. I kao što mi stajemo ispred ogledala, tako bi trebalo da čine i čitava društva. Borba za istinu je težnja da se svako društvo suoči sa svojom prošlošću. Sa svojim mitovima, zabludama i zločinima. I da otkrije sopstvenu odgovornost. Zbog sebe, ne zbog nekog drugog. Upoznavanje sa sobom vodi ka pročišćenju, katarzi. A ponekad i pokajanju, jer je ono ljudsko i hrišćansko. Jer je odraz hrabrosti, a ne slabosti. Bez njega nema katarze. A bez katarze nema puta napred. Nema istine. I zato su društveno angažovani filmovi važni, da nas podsete da ponekad svi zajedno stanemo ispred ogledala.