Perfect Symmetry

U plesu po minskom polju redefinisanja vlastitog identiteta Keane su na novom albumu nabasali na (i dalje) zlatnu žilu zdravog popa u diskretnoj alter oblandi 80-ih godina prošlog veka, te se kao moguće asocijacije prilikom slušanja javljaju velikomučenici u širokom rasponu od Simple Minds i Tears For Fears, preko James, sve do Echo & The Bunnymen.

Već uvodna numera Spiraling je bogatija za smislene produkcijske intervencije Stuarta Pricea (Zoot Woman), jednog od retkih magova koji umeju da ostvare savršenu ravnotežu između vlastitih poriva (hirova) i poštovanja osobenosti umetnika čiju sudbinu drži u rukama.

Izvedena na tragu Is it Any Wonder?, garnirana gotovo rap ritmom i nesputanom radošću najboljih radova britanskog popa 80-ih, Spiraling u sećanje doziva fine uspomene iz bolje prošlosti, poput King of Wishful Thinking benda Go West.

U melodijski široko postavljenoj The Lovers are Losing Keane formiraju finu pletenicu od dugih klavirskih deonica i razigranog sintisajzera, a kao rezultat dobijamo uspeo ogled na (samozadate) Aztec Camera teme. Better Than This u čvrst čvor vezuje sveža rešenja pokazana u početnoj Spiraling s nasleđem prošlosti (baš kao šta što je falsetu Tima Chaplina pandan pronađen u muzičkoj testeri, istinskom ukrasu pesme).

Prati je skočna You Haven’t Told Me Anything, u kojoj diskretno produkcijsko punjenje nadomešćuje utisak već slušanog, i nastavlja koketiranje sa electronikom u tragovima iskazano na albumu Under The Iron Sea.

Negde pri sredini Keane postaju svesni da je vreme predviđeno za šarmiranje novopridošlica potrošeno, i da potraga za novom Somewhere Only We Know mora da se nastavi. Mereno na uzorku naslovne Perfect Symmetry, upornost se isplatila – pesma zvuči ubedljivo, a samopouzdanje, zrelost i izvođačka kompetentnost sasvim su dovoljni aduti da se prikrije suštinska konfekcijska priroda ove pesme. Kao mali bezobrazluk, tu je (za stadionske potrebe anticipirana) horska pratnja u refrenu na samom kraju.

Međutim, stvari kreću nizbrdo u završnici, kada se bend seti da oni što prebace očekivanja naredni put dobiju teži zadatak, a i, ruku na srce, najprijatnija je šetnja u razgaženim cipelama.

Kreće niz tipskih pesama viđenih za niže brojeve na albumu: razmahanije midtempo numere Again & Again i Pretend That You’re Alone očigledno su izašle sa istog nakovanja, a isto se može ustvrditi i za programirano keanovski elegične Playing Along, Black Burning Heart, te završnu Love is the End.

You Haven't Told Me Anything

Keane su prvim albumom i finom smešom dream popa (ali u njihovom izvođenju lišenim sumnjive letargičnosti) i pop nasleđa zemljaka u penziji izborili visoko i udobno mesto u hladu predviđenom za najcenjenije. Perfect Symmetry teško da će bilo koga razočarati, ali kada se stvari ogole, on predstavlja tek diskretno hvalisanje naučenim i predah pred ozbiljnije raspremanje vlastitog (ovim albumom dovoljno provetrenog) doma.

Dakle, savršena simetrija nije dostignuta, ali je samo nastojanje iznedrilo dostojanstveni album s nekoliko odličnih trenutaka.

Povezano:

• Under The Iron Sea, recenzija (2006)