Sunday at Devil Dirt

Isobel Campbell je široj javnosti poznata kao bivša članica jednog od najboljih njanjavih bendova današnjice Belle and Sebastian. U bendu The Gentle Waves, a docnije i na solističkim albumima Campbell se okrenula nešto rafiniranijem, ali i manje prijemčivom pop-folk izrazu.

Mark Lanegan, bivši vođa grunge pionira The Screaming Trees, poslednjih nekoliko godina je bio veoma aktivan. Osim solo albuma, snimao je i sa Queens of the Stone Age, a saradnja sa electro duom The Soulsavers pokazala je kako ubedljivo zvuči i u muzičkoj sredini obojenoj folkom i bluesom, baš onakvoj kakva je zabeležena na prvom zajedničkom albumu sa Isobel Campbell The Ballad of the Broken Seas (2006).

Putevi ovo dvoje muzičara ukrstili su se na zanimljiv način pre šest godina. Čuvši demo verziju pesme Why Does My Heart Hurt So?, lider Belle & Sebastian Stuart Murdoch rekao je svojoj tadašnjoj devojci Isobel da bi melodiju najbolje otpevao bivši pevač Screaming Treesa. Ona je prihvatila savet i poslala pesmu Laneganovoj izdavačkoj kući. Lanegan je dodao nekoliko stihova i nekoliko nedelja kasnije ju je pozvao i preko telefona otpevao pesmu. 

Campbell i Lanegan su se prvi put sreli 2003. posle njegovog solo nastupa u Glazgovu. Tako je počela saradnja koja će prvi put biti zabeležena na EP-ju Ramblin' Man (2005). Album The Ballad of the Broken Seas koji je objavljen 2006, predstavlja atmosferično, istovremeno opuštajuće i uznemirujuće delo na kom dominiraju akustični instrumenti i Markov hrapavi glas.

Novo izdanje Sunday at Devil Dirt konceptualno je gotovo identičan prethodniku: reč je o zbirci pesama čiji su glavni motivi ljubav, strast, patnja i usamljenost.

Prebiranje po žicama akustične gitare, diskretna orkestracija i smenjivanje vokala u uvodnoj Seafaring Song predstavljaju siže većeg dela albuma. Ipak, paganski napevi kombinovani s latino prizvukom u Back Burner, prljavi blues rifovi koji prate potresne stihove u Shot Gun Blues, kontrast vesele melodije i mračnih misli izloženih u Something to Believe ovom izdanju daju potrebnu dinamiku.

S druge strane, pesme koje zvuče kao da su pisane za imaginarne filmove – Who Built the Road i Come On Over (Turn Me On) – pružaju dramatiku, iskazanu na odmeren način.

Iako je Isobel Campbell napisala sve pesme, dok je angažman Marka Lanegana sveden samo na pevanje, ploča na momente deluje kao Laneganovo solističko ostvarenje, kome Isobelin glas, čas hladan, čas erotičan, daje stabilnu potporu. Štaviše, Sunday at Devil Dirt podseća na sagu dvoje ljubavnika, u kojoj Lanegan deluje dezorijentisano i istrošeno, dok mu Campellova nežnošću iznova udahnjuje snagu i strast.

Intervju i snimak sa dodele nagrada Mercury(2006)

Duh prošlih vremena obavija ovu ploču, koja deluje kao omaž Johnnyju Cashu, Leonardu Cohenu, Tomu Waitsu i Nicku Caveu. Upravo začaurenost u prošlosti i moderan pristup evociranju čine ovo izdanje sigurnim izborom za širi krug slušalaca. Možda jedina ozbiljna mana albuma Sunday at Devil Dirt je što na momente zvuči odveć neutralno, poput muzike čiji je jedini cilj da svira u pozadini.

Ovaj album ne predstavlja revolucionaran pomak u opusima dvoje muzičara, niti se na njemu oseća takva ambicija. Reč je o zbirci ubedljivih pesama koje odišu intimom i u kojima je moguće istinski uživati.

Povezano:

It's Not How Far You Fall, It's the Way You Land - The Sousavers, recenzija albuma (2007)

Audio:

• MySpace