Pre i posle

Sidni Polak (1. jul 1934, Indijana - 26. maj 2008, Kalifornija) je reditelj izuzetno poznat široj publici, a opet ga je teško ubrojati među velikane poput Hjustona, Altmana, Zigela... Možda zato što je najveći uspeh pratio njegove najslabije filmove. Njegov najuspešniji film Moja Afrika (Out of Africa, 1985, foto ispod) bio je razočaravajući pogled na kontroverzni život slavne književnice Karen Bliksen.

Zahvaljujući autorskoj reputaciji i političkoj korektnosti, film je dobio više Oskara, ali ga se danas niko ne seća kao značajnog. Upravo ta činjenica vremenom je dala gravitacioni smer Polakovoj karijeri – slava pomenutog filma je tamnela, a samim tim i Polak, neraskidivo istorijski vezan za tadašnji uspeh.

Ali, Polakova tiha i dostojanstvena smrt, kao i poslednjih nekoliko filmova kojima nije pokušavao ništa da dokaže, niti da reciklira, niti da se vrati na velika vrata, uspevaju da raskinu ovaj Oskarom zacementirani zid. Oni podsećaju na Polakova ostvarenja pre i posle Afrike, na filmove u kojima je bilo mnogo više zagonetne lucidnosti, subverzivne skromnosti i političke hrabrosti nego u Mojoj Africi, koju je prihvatila Američka filmska akademija.

Castle Keep (’69) je gorka ratna antivijetnamska metafora koja demistifikuje američku vrlinu Drugog svetskog rata. Snimljen po scenariju Džona Milijusa, Džeremaja Džonson (Jeremiah Johnson, ’72, drugi foto ispod) je antivestern, rađen pod uticajem nordijskog i ruskog filma, koji pruža američkom hipi individualizmu vanamerički kontinuitet sa istorijom. Jakuza (The Yakuza, ’75) scenariste Pola Šredera bavi se američkom pozadinom japanskog kriminala, a Havana (’90) definiše istu stvar demistifikacijom kubanske krize kao sistemskog alibija opšteregionalne korupcije.

Svi ovi filmovi bave se paranojom i strahom od najbližih saveznika, pružajući sliku o Polaku kao teoretičaru američke revolucije, one koja je, od Berklija do Vudstoka, reagovala na očevidnost fašizma. Polak je obuhvatio Ameriku: od stvaranja Makartija do ubistva (Roberta) Kenedija, kao i sve vidove društvenih zataškavanja svih zločina koji su se desili između.

Za razliku od ideologizovanih filmova Tutsi (Tootsie, ’82) i Konje ubijaju, zar ne? (They Shoot Horses, Don't They, ’69), u kojima je pokušavao da profitira od političke klime više nego da je zaista opiše, Polakovi politički trileri Tri kondorova dana (Three Days of the Condor, ’73) i Absense of malice (’81) donose priču o skrivenom načinu na koji funkcioniše društveno-pravna mašina. U ta dva filma teorija zavere nije priča o bogatima protiv siromašnih nego o saučesnicima u zločinu protiv nevinih kolega i prijatelja.

Upravo ta kritika unutrašnjosti društva ostala je skrivena unutar Polakove biografije. Upravo njegova nenagrađivana ostvarenja otvaraju Pandorinu kutiju paranoje 60-ih i njenih subverzivnih konotacija, otkrivajući ovog autora kao liberala koji je s krahom ideje 60-ih pokušao, slično Formanu, da se sakrije u situirano okrilje akademskog (neo)konzervativizma.

Famozna Moja Afrika raskrsnica je Polakove Amerike. Amerike koja unutar reganovskog patrijarhalnog imperativa liberalima ipak pruža istorijski izbor. Oni (liberali), dakle, mogu ili da preinače svoju revoluciju u vladajući puritanski kontekst, ili da se povuku u hazardnu ilegalu i čekaju novu klimu, tj. trenutak kad će planeta obrnuti krug i ponovo osvetliti zvezdu revolucije. Plašeći se da drugi krug neće doživeti, Polak nije hteo da čeka.

Otud je, kao protivteg takvoj odluci, smrt dočekao u strateškoj ilegali kakva očigledno čeka i Formana, uprkos Formanovim veštačkim pokušajima da se vozi na talasima stare slave. Za razliku od njega, Polak je shvatio da se prerano sazrelima stara slava vraća, ali bez njih samih u njoj.

Skice Frenka Gerija, poslednji film Sidnija Polaka, dokumentarac je o poznatom arhitekti koji je, između ostalog, projektovao i Polakovu kuću. Ovaj egiptološki koncept kraja jedne karijere govori o samosvesti autora smirenog u saznanju da njegova smrt neće biti elegantna kao De Sikina (na kojeg podseća kao glumac), ni potresna kao Hjustonova (na kojeg podseća kao reditelj), niti daleka kao Patnamova (na kojeg podseća kao producent).

No, Polak je, očigledno, takođe znao i to da će svako ko zna njegovo dobronamerno ime žaliti što ga nije bolje upoznao, pogotovo ako nije bio njegov gost, gost u kući Sidnija Polaka, gost u američkoj kući!