Od milion refrena

Believe je zamenila Molitvu na kontinentalnom tronu i odlazi na turneju po Evropi.

I zaista, vera je ključna reč kad govorimo o najvećem i najdugovečnijem festivalu pop muzike u međunarodnim razmerama. Šta god mislili o kvalitetu evrovizijske muzike, kada čovek vidi da ima ljudi koji su spremni da zbog Evrosonga do Beograda zapucaju čak iz Australije ili Južne Afrike i ovde ostanu dve nedelje, stvarno mu dođe da stavi prst na čelo i počne nekako da simpatiše ovaj događaj. Ne zbog uverenja u njegovu vrednost, već zato što ima priliku da neposredno vidi šta on drugima znači.

A kad već pomenusmo muziku, ove godine je bukvalno sve što bi moglo da se nazove mejnstrimom dobilo svoju trominutnu šansu. Rekordna 43 predstavnika evropskih (?) zemalja prvi put dva polufinala i mi na probi možemo li evropski sa Evropom, kojom nas neprestano plaše i hrabre unutrašnji i spoljni Evropljani.

Odgovor na tu nedoumicu je nedvosmisleno potvrdan, a kako i ne bi uz renesansne sposobnosti pevača, kompozitora i voditelja Željka Joksimovića. Organizacija je bila odlična. Mi očigledno ne moramo ponovo da postajemo Evropljani, pošto to ionako nikad istinski nismo ni prestali da budemo.

Jedna od najvažnijih tekovina kontinentalne civilizacije je vladavina prava. Ona je dosledno sprovedena i na Evrosongu, i tačno se zna kad se šta radi, kako se radi i koliko. Postoji i nešto što se zove ljudski faktor, ali poenta je da se teži savršenstvu.

Gledaoci kraj malih ekrana čitav događaj svode na finalno veče. Greše! To je proces koji traje čitavu godinu. Treba biti u dobroj formi, naći pesmu, prijaviti se na konkurs, pobediti do proleća na nacionalnom izboru, promovisati se u što više zemalja, smisliti i koreografiju koja šljašti ali ne sija, atraktivan scenski nastup sa još najviše pet osoba na sceni, i biti spreman da otpevaš svoju pesmu oko milion puta, po mogućstvu na nekoliko jezika.

Onda dolaziš na završnicu – po nekoliko proba dnevno, susreti s medijima i pesma koju treba otpevati još milion puta. Prolaziš polufinale, pobeđuješ u finalu, slave te kao nacionalnog heroja, da bi te zatim strpali u avion iz koga faktički ne izlaziš dok ne uručiš trofej u ruke budućeg pobednika za čiju pesmu imaš samo reči hvale. A to je iduće godine, negde u isto vreme.

Ni novinarima nije lako: 43 nacionalna izbora, od kojih su neki interni, pa predstavljanje učesnika, do intenziviranja posla u vidu nekoliko desetina proba i 91 konferencije za medije, na kojima će ti učesnici retko kad dati odgovor na pitanje koje si postavio. Samo takmičenje posmatraš kao TV gledalac, pošto predstavnicima sedme sile nije dozvoljen ulaz na mesto događaja – ta privilegija je rezervisana isključivo za fanove. I sve tako već 52 godine.

Pominjanje tradicije otvara prostor za zanimljive podatke iz festivalske istorije: od Jerusalima 1999. i pobede Šarlot Nilson, švedske pevačice koja je i ove godine učestvovala i završila pri dnu nakon veštačkog disanja žirija u polufinalu, svake godine je zemlja pobednica trijumfovala prvi put. Tako je, evo, i Rusija dočekala svojih pet minuta.

Širenjem na istok, festival je došao čak do Azerbejdžana, čijem premijeru nije bilo teško da skokne do Beograda kako bi (muzički teško podnošljivim) zemljacima dao podršku za evrovizijski debi.

I tu se može napraviti podela zemalja na one kojima je takmičenje jedini prozor u svet i time pitanje nacionalnog prestiža, i one ostvarene koje treba tražiti uglavnom među starosedeocima Evrosonga. Neki su u međuvremenu i pobegli, poput Italije, Luksemburga i Austrije, ali je tu rupu donekle popunio San Marino. Što bi rekao komentator BBC-ja Teri Vogan: „Dobili smo hladni rat, ali SMO izgubili Evroviziju!“

„Ozbiljni“ učesnici se dalje mogu podeliti na dve grupe: prvi su mnogo ozbiljni i drže se kao pijani plota nacionalne muzičke tradicije, a drugi, ništa manje ambiciozni, predstavljaju hibrid etno baštine i globalnog popa u različitim miksturama. Nisam rekao turbo folk, ali to nije daleko od istine.

Predstavnici prve grupe ove godine su bili Jelena Tomašević, hrvatski ulični svirači i Portugalka čiju je pesmu komponovao Andrej Babić iz Rijeke, očigledno veliki fan Molitve. U drugu spadaju ukrajinska Kajli, grčka Britni i jermenska Šakira, i pobednik, ruski Enrike pojačan pravim cirkusom u sastavu klizač i violinista, čiji je cilj pokrivanja svih starosnih grupa SMS glasača. Pokrio ih je Enrike Bilan.

I ove godine je bilo „klasičnih“ Evrosong tačaka – u tome su prednjačili Islanđani, Andora, Malta i već pomenuta Šveđanka, hodajuća reklama plastične hirurgije. Finski pauer-metal bend Terasbetoni na maternjem jeziku je predstavio viđenje evropske solidarnosti, idući utabanim stopama Lordija. Da je kojim slučajem neki srpski bend izveo kompoziciju s takvim tekstom, momentalno bi osetio moždanu vrućinu feministički osvešćenih NVO zbog mačističkih poruka i ne bi video ni E od Evrosonga. Izdvajam omiljeni stih (prepevan na engleski): „...We men all have a duty / To remember our valour...“

U kategoriji bizarnosti izdvaja se letonska piratska posada, za koju su legende jurotreša Vengaboys početak i kraj muzike, i još malo opere, ali ovog puta na rumunsko-italijanskom. Irska i španska parodija se nisu proslavile i brzo će izvetriti iz mozgova.

Korektni su bili turski alternativni rokeri (na turskom, razume se!), albanska recimo-rokerka (na albanskom, razume se!), danska verzija Kinksa (hehe, na engleskom) i iskulirana Moldavka Džeta Burlaku (sjajno ime!), dok su titulu najzanimljivijih u ovogodišnjoj konkurenciji s lakoćom odneli autentično bosansko ludilo spakovano u jaku pop pesmu s Coldplay/Katarina II nanosima i poslovično pretenciozna šarmantnost Francuza u liku Sebastijana Telijea. Koji se, uzgred budi rečeno, nije proslavio, ali teško da se potresao zbog toga.

U prevodu: to su jedine dve originalne pesme.

U drugom prevodu: iako je u pitanju Evrosong, osam devetina takmičarskih numera muzičke korene vuku iz tendencija u američkom šou biznisu. Pobednička pesma je nastala u Timbalandovoj kuhinji, poljska pevačica je zapravo Amerikanka (još jedan živi prilog kritici plastične hirurgije)...

Britanci godinama drže fenjer, ali ostaju verni sebi. Ove godine je nekadašnji đubretar tamne puti ponudio odu grupi M People i, začudo, to nije bilo neprijatno. Nemci su poslali verovatno najslabiju pesmu u čitavom finalu. Zaboravio sam brejkbit Bugare, ali ih je zaboravila i armija SMS glasača u polufinalu.

U čemu je onda draž Evrovizije?

Pa zabavno je!

Ima mitologiju; brojne homoseksualce koji u malom prstu drže sve festivalske podatke; dobro poznato susedsko/rođačko glasanje; Evrosong je šarena TV bajka i magija koja brzo iščili ali uporno traje, i mnogi koji je mrze gledaju je jer je svet za sebe, „dragulj u kruni“, što bi rekli čelnici Evropske radiodifuzne unije...

Jedna lepa prilika da svako maše svojom zastavom a da se istovremeno oseća kao sastavni deo veće priče. Evrosong je prihvatljiva mera patriotizma i više od pola veka ubedljivo pokazuje da bez rodoljublja nema ni kosmopolitizma. Bar na jedno veče.

Po matrici instant-reklamokratije, jak klimaks naglo otvara vrata teškom zaboravu. Evrosong je gotov i sada ostajemo prepušteni nekim drugim izborima čiji se pravi rezultati tek očekuju. Većanje sveže izabranih žirija je u toku. Iako se tiču svih, kakav god ishod da im bude, malo je onih kojima će biti do pesme.