Real Emotional Trash

„Ulična svetiljka baca svetlost u krug, dok crni leptiri lete pravo na jug...“ Može li album Stephena Malkmusa koji asocira na ovaj megahit Yu Grupe – verovatno, uz Jedinu moju Divljih Jagoda, najsviraniju pesmu u srpskim parkovima i na crnogorskim plažama tokom 80-ih i 90-ih – da bude loš?

Odgovor, na žalost, nije odlučno „ne“, mada nije ni „da“. Uprkos neposrednosti neobičnoj za ovog autora, za koga je engleski jezik uglavnom kaleidoskop, a instrumenti često sredstvo za egzibicije u arhitekturi iščašenog (gitarista Pavementa, grupe koju je Malkmus predvodio kada je predvoditi jedan od istaknutijih američkih alternativnih bendova značilo – i zvučalo – mnogo više nego danas, potpisivao se, sasvim precizno, kao Spiral Stairs), novo ostvarenje sa Jicks odiše istim problemima kao većina njegovih post-Pavemet radova.

Naime, osobena mešavina ozbiljnosti i neobaveznosti, koja je uvek odlikovala njegov rad, poslednjih godina nema sidro i ravnotežu; umesto konstantne „leteće težine“, ostvarenja prečesto imaju dve strane – od kojih je jedna možda malo previše šaljiva, a druga možda malo previše kruta.

Ne postoji zavitlancija koja može da učini stihove poput „There’s no common goal, there’s no moral action (...) there’s no grace in love (...) there’s no sky above for you to cry into“ sasvim lakim. U istoj pesmi – We Can’t Help You, uzgred, nalazi se jedan od najboljih Malkmusovih pseudobesmislenih stihova ikad: „You were just a stray on a gay crusade“. Sve to, međutim, on iz nekog razloga smešta u lakonsku, gotovo banalnu melodiju.

Hm, „iz nekog razloga“. Kao da mu nešto nedostaje da bi mogao da spoji ozbiljnost i „neozbiljnost“ u poletnu, melodičnu, gruvom bremenitu električnu himničnost. U nešto što bi zvučalo i značilo kao... Wowee Zowee (Pavement, '95), na (najbolji) primer.

Da, sve je očiglednije: iako Malkmus i Jicks – na čije umeće i rasviranost ne treba trošiti reči – zvuče uigrano i zadovoljno, utisak da je Malkmusova muzikalnost već godinama na putovanju – finom, zanimljivom, ali ipak putovanju - a da je njen pravi dom ipak u Pavementu, sve je potkrepljeniji što su nove pesme bolje.

A na Real Emotional Trash ima nekoliko veoma dobrih: na primer Elmo Delmo, razigrana pesmica sa neobično jakom gravitacijom, ili desetominutna naslovna numera u kojoj Malkmus konačno ispisuje sopstvenu „verziju“ pesme Marquee Moon Televisiona, što sve više – s razlogom – počinje da izgleda kao obavezan deo repertoara svakog modernog alternativnog izvođača koji drži do sebe (Sonic Youth – Rain on Tin; Wilco – Spiders (Kidsmoke)) .

Istinska radost sviranja – na mahove gotovo džemovanja – sa izvrsnim Jicksima je, naravno, dobar razlog da Stephen, uprkos dobroj volji makar većine ostalih ex-Pavementovaca da se bend reaktivira, ponovno okupljanje pominje pre kao kratkoročnu mogućnost za daleku budućnost nego kao potrebu.

Da je ovako dobar album snimio bilo ko drugi, bio bi to razlog za veliko zadovoljstvo. Ali, ovakvu ploču nije mogao snimiti niko drugi; to je i dalje Stephen Malkmus, sa poetikom i stilom koji se, suštinski, nisu puno odmakli od estetike koju je negovao 90-ih.

Real Emotional Trash je solidan album. Ipak, možda je putovanje dovoljno trajalo?

Stephen, come home.

Audio:

• Cold Son
• Baltimore