Avenged Sevenfold

Avenged Sevenfold (M. Shadows, Zacky Vengeance, The Reverend Tholomew Plague, Synyster Gates i Johnny Christ) su pre prelaska na veliku etiketu objavili čist metal-core album Sounding the Seventh Trumpet (2001), a zatim i pomalo melodični Waking The Fallen (2003).

Usledilo je potpisivanje ugovora sa Warnerom. Na City of Evil (2005), prvom albumu za novog izdavača, promenili su stil od metal-corea prema pristupačnijoj, “šarenijoj” vrsti metala, te postali zanimljivi MTV-ju. City of Evil se može smatrati njihovim vrhunskim dostignućem.

Na ovogodišnjem albumu Avenged Sevenfold čuje se jasna promena ka melodičnijem, mekšem mainstream rocku, koja govori o želji benda da ploču što bolje proda. U prvoj nedelji od izdavanja, album je kupilo 94.000 ljudi. Međutim, prodaja (u bukvalnom smislu) nije dovela i do opadanja kvaliteta. Dakle, zvuk benda je promenjen taman toliko da istovremeno bude uverljiv s jedne, a privlačan MTV-ju s druge strane.

Na Avenged Sevenfoldu bend je sebi postavio visoke ciljeve. Pevač M. Shadows je neposredno posle završetka snimanja izjavio: “Želimo da ovaj album bude za nas ono što je Crni album bio za Metallicu”. Što se tiče Metallice, znamo da je Crni album te 1991. definitivno napravio potres: reč je o jednom od njihovih najprodavanijih izdanja, te prvog komercijalno prihvatljivog albuma koji je time redefinisao pojam metal benda. S druge strane, mnogi smatraju da je to bio prvi korak ka propasti Metallice i “prodaja duše đavolu”, namerna “demetalizacija” i razređivanje zvuka zarad veće prihvatljivosti i zarade.

Slično se može reći i za novo ostvarenje Avenged Sevenfolda (naravno, u mnogo skromnijem formatu). Paradoks oba albuma je činjenica da su istovremeno ubedljivi i komercijalno prodorni, dakle - skloni kompromisu.

Njihovog svakog većeg dosadašnjeg fana nakon prvog slušanja ovog albuma čeka veliko razočarenje. Pesme ni upola nisu toliko tvrde kao ranije (Almost Easy je jedina iole metalska), a izgubile su na snazi. Osim par izuzetaka kao što su A Little Piece of Heaven, nema više dugačkih, progresivnih numera sa kompleksnim melodijskim deonicama. Ono što se nalazi umesto njih, međutim, nije nimalo loše.

Iako kraće, jednostavnije i senzibilnije, nove pesme su napisane sa samosvešću i osećajem koji imaju muzičari sa mnogo većim iskustvom. Čak i ako ovaj album slušate uz ekstremni cinizam, Avenged Sevenfold će vam, osim pokojeg izuzetka, zapanjujuće brzo prirasti k srcu. Jednostavno, imate utisak kao da je reč o podjednako dobrom, samo - drugačijem bendu.

Na albumu postoji nekoliko pesama sa zvukom i tematikom suludog vesterna. U Unbound klavir kao da je uvezen iz kaubojskog salona, a u Gunslinger se pred solažu čuje gospel hor. Kao dragulj, ali i bizarnost, ističe se pesma A Little Piece of Heaven. Ovo osmominutno čudo zvuči kao da je izašlo iz filma Nightmare Before Christmas Tima Burtona. Orkestar, brodvejsko pevanje i morbidna tema uz vesele melodije, čine da ova pesma odskoči kao najkompleksnija i najkvalitetnija na albumu.

Odluka benda da producira album pokazuje i svoje loše strane, te na trenutke imate utisak “sindroma deteta u prodavnici slatkiša”. Vocorder efekti, horovi, gudači i ostale papazjanije s jedne strane zaista obogaćuju muziku, no ponekad Avenged u ovome i preteraju rizikujući kontraefekat.

Dodatne komercijalizacija zvuka će sigurno smetati nekim fanovima, dok će drugi biti razočarani (među kojima je i gorepotpisani) što Avenged nisu napravili nastavak Citiy of Evil, sa obzirom da je to bio perfektan album. Ponekad je, međutim, promena neophodna. Stoga, konačna presuda neka bude ipak diplomatska – drugačije, ali i dalje dobro.

Audio:

• Critical Acclaim
• Bat Country

Video:

• Almost Easy