I'm Not There – filmska muzika

Uz slavu i karijeru dugu bezmalo pola veka i sa desetinama tribute izdanja objavljenih samo u poslednjih nekoliko godina, jasno je da posle smrti Johnnyja Casha Amerika ima novog oca nacije, ujedno i pesnika po kome će pamtiti drugu polovinu 20. i početak novog veka.

Sam Bob Dylan je svojevremeno izjavio kako je najveći pesnik našeg doba Smokey Robinson, no dvostruki CD I'm not There, namenski snimljeno izdanje za potrebe promocije istoimenog filma Todda Heynesa, predstavlja spomenik ovom opšteuvreženom mišljenju. Ukupno 33 obrade (plus 34, naslovna numera koju je u “Basement Tapes periodu” Dylan snimio uz The Band, najbolji prateći bend koji je ikada imao), raspoređene u 158 minuta, pokrivaju veliki deo prebogatog Dylanovog opusa, s očekivanim naglaskom na periodu 60-ih i prvoj polovini 70-ih.

Izbor pesama nije napravljen po greatest hits principu, već je izvođačima ostavljena sloboda u odabiru pesama, pa se na ova dva diska mešaju neke od najprepoznatljivijih Dylanovih melodija s komadima poznatim vernim dilanofilima. Otvaranje je ziheraški prepušteno viđenju Eddie Veddera All Along the Watchtower; ziheraški ne toliko zbog izakanosti ovog apokaliptičnog Bobovog magnum opusa s konca 60-ih, koliko zbog ravne i neuzbudljive izvedbe pevača i na ostalim komadima solidnih The Million Dollar Bashers (ad-hoc supergrupa koju čine Lee Ranaldo, Steve Shelly, Nels Cline, Tom Verlain i John Medeski).

Sonic Youth odmah popravljaju utisak ukusno obrađenom naslovnom pesmom, prepoznatljivo bliskom kako originalu, tako i noise načelima ovih indie vedeta. Roger McGuinn, uz idealno odabranu marijači pratnju u vidu Calexico, maestralno hvata sve nijanse melodramatične One More Cup of Coffee. Stephen Malkmus je zastupljen s Ring Them Bells i Ballad Of a Thin Man, na kojima sjajno pokazuje da suptilan zaokret ka retro zvuku na poslednjih nekoliko izdanja nije slučajan.

Sumračni Mark Lanegan s lakoćom prilagođava The Man in the Long Black Veil svom nikotinski raspuklom glasu. Možda najveće razočaranje ovog zahvata u Dylanovu riznicu predstavlja beskrvna obrada The Wicked Messenger inače izvrsnog heavy blues dvojca The Black Keys. Ipak, u obilju ponuđenog materijala svako može pronaći dovoljno svojih favorita, kao što i u glomaznoj Dylanovoj pesmarici ima dovoljno bisera za svakog čoveka našeg vremena.

Spisak priložnika deluje poput uzorka "ko je ko" današnje američke scene: od jednog od glavnih Dylanovih uzora (Ramblin' Jack Elliott), preko ispisnika (Richie Havens, Willie Nelson) i prvog velikog učenika (Roger McGuinn), do punkera, alternativaca, neo folkera/bluesera od kojih dobar deo nije bio ni rođen u vreme kad je Dylan dostigao svetsku slavu. Ovome treba dodati i prisustvo češke pevačice Markete Irglove, kao i njene francuske koleginice Charlotte Gainsbourg, čime ovo izdanje dobija internacionalni karakter.

Kao što Dylanov lik u samom filmu uzimaju mladi, stari, crni, beli, muški i ženski glumci, tako i ovih 28 rasno/polno/starosno pomešanih izvođača pokazuju mnoga – ne sva – Dylanova lica. Pitanje je zbog čega kompilatori nisu uvrstili i reakcije s još nekih meridijana, kada su već krenuli preko okeana u potrazi za Dylanovim uticajima – npr. jamajčanski reggae je oduvek bio pod uticajem Dylanovih pesama, još od 1966, kada su Bob Marley & Wailers snimili obradu Like a Rolling Stone, pa sve do novijih reggae/dub tributea umetniku iz Dullutha.

Zato, iako ne otkriva svu misteriju njegove veličine, soundtrack za I'm Not There jeste dobar kao dajdžestirani uvod za mlade generacije u dosadašnji rad 66-godišnjeg pesnika, iscrpniji od diskova kakve nude MOJO ili Uncut, te slikovit pokazatelj njegove stvaralačke moći.

Video:

• Trejler