Kako do vrha (i šta nakon toga)

Dvadeset i prvi novembar je za većinu ljubitelja muzike sasvim običan dan. Slušaju kako ono što sami odaberu, tako i ono na šta naiđu, pored čega prođu, što se pojavi iza njih. Za nemali broj ljudi koji prate rad ostrvskog muzičara, impresarija, likovnog umetnika i teoretičara popularne kulture – da navedemo samo neka od njegovih sadašnjih i bivših zanimanja – Billa Drummonda ovo je, međutim, sasvim poseban dan.

Počev od 2005, prema Drummondovoj zamisli, 21. novembar svake godine zaključno sa 2009. je No Music Day. Kada bi ova ideja bila opšteprihvaćena, sve aktivnosti koje podrazumevaju slušanje ili proizvodnju muzike bile bi obustavljene na 24 sata. Naravno, teško da će Dan bez muzike biti globalno nametnut kao obavezujući praznik, i da će verske organizacije zbog Drummondove ideje apstinirati od bogosluženja koja podrazumevaju muzičke aktivnosti. Ipak, ideja se širi: ove godine BBC Radio Scotland obeležava praznik – na ovoj stanici danas neće biti muzike.

Pojedinci sami biraju kako i zašto (ne)će da praznuju. „Razloga za obeležavanje Dana bez muzike ima onoliko koliko ima ljudi voljnih da ga obeleže – ili da ga odbiju“, kaže se u kratkom obaveštenju inicijatora akcije. Jedan od prošlogodišnjih „slavljenika“ je napisao: „Volim muziku. I nadam se da ću biti u stanju da je volim još više tako što ću osvežiti svoju percepciju (baš kao što sam uvideo da je post odličan put da se nauči kako da se hrana ceni na nov način).“

O Billu Drummondu se može razmišljati kao o antipodu magu popa Andyju Warholu: obojica su veoma uticajni, s biografijama koje se protežu kroz različite umetničke medije, ali dok je Warhol svoje delovanje zasnivao na svojevrsnoj pasivnosti, premda prodornim okom posmatrača uvek pametno birajući u šta da se upusti/čemu da se prepusti, Drummond je prvenstveno čovek od akcije. U suštini delovanja i jednog i drugog, međutim, stoji ista spoznaja: da bi se sistem izmenio, mora se dobro razumeti, i često se mora igrati po njegovim pravilima. Pri tome, uopšte nije nepoželjno odlično se zabaviti. Naprotiv.

Krajem 70-ih mladi Škot Bill Drummond bio je deo epicentra liverpulske postpank scene. Najpre se ogledao kao muzičar, u sklopu sastava Big in Japan, da bi se uskoro preorijentisao na producentsko-menadžersko-izdavačke aktivnosti kroz etiketu Zoo Records i rad s mladim liverpulskim bendovima.

Već tada su njegove veštine počele da zbunjuju okolinu. Organizujući turneju Echo and the Bunnymen, rasporedio je njihove nastupe na opskuran način, šaljući ih na mesta na koja bi retko koji menadžer pomislio da uputi relativno nepoznat bend. S njegove tačke gledišta, međutim, putanja benda je bila sasvim logična. „Ako pogledate kartu sveta, uočićete da čitava turneja ima oblik zečijih ušiju“, objasnio je. Da li je ovo zaistabio rezon kojim se Drummond rukovodio osmišljavajući turneju, ostaje nepoznato, no činjenica je da je u ranoj fazi karijere Bunnymena odigrao značajnu ulogu.

Iz tog vremena datira i početak sukoba s Julianom Copeom, tada predvodnikom Bunnymenima prijateljskog, ali i konkurentskog benda The Teardrop Explodes. Teardrop Explodes su, naime, za svoju turneju osmislili upečatljivu pseudomilitantnu scenografiju i, puni ushićenja, predstavili ideju menadžeru Drummondu, koji je takođe bio oduševljen. Kada je Cope nešto kasnije navratio u sedište Zoo Recordsa, zatekao je gomilu scenskih rekvizita koji su bili u potpunom skladu s njegovom vizijom. Jedini problem je bio taj što ih je Drummond nabavio za Echo and the Bunnymen, a ne za Teardrop Explodes.

S obzirom na veliki menadžerski talenat, ne čudi što je Drummond neko vreme proveo radeći za mejdžor korporaciju WEA. Nakon tog iskustva u samoj utrobi korporativnog sistema, Drummond je objavio solo album The Man, koji, doduše, nije postigao zapažene rezultate na top-listama, ali vreme Billa Drummonda kao plodnog hitmejkera tek je dolazilo.

Drummond kaže da je, čim je svom prijatelju Jamesu Cautyju pomenuo ime The Justified Ancients of Mu Mu, koje je smislio za njihov budući zajednički bend, ovome odmah sve bilo jasno. Pod različitim imenima, ovo partnerstvo obeležilo je na više neobičnih načina ne samo nastavak karijere Billa Drummonda, nego i globalnu pop kulturu.

Nakon dva albuma pod imenom The Justified Ancients of Mu Mu, dvojica muzičara i mislilaca usmerili su svoje snage ka vrhovima top-lista. Uspelo je: Doctorin’ the Tardis, singl objavljen pod imenom The Timelords, dospeo je na prvo mesto liste singlova Ujedinjenog Kraljevstva.

Drummond i Cauty odlučili su da podele svoje znanje s ostatkom sveta i objavili The Manual: How to Have a Number One the Easy Way, uputstvo za pravljenje megahita koje na duhovit način ogoljuje pravila pop industrije, ali i pop ukusa. Kako komponovati svaki deo pesme, kako napisati stihove za uspešan refren, kako se postaviti u studiju, čemu se nadati a čemu ne... Uputstvom je obuhvaćen svaki aspekt puta ka vrhu, ali i upozorenje da bi se trebalo čuvati preteranog cinizma.

Drummond i Cauty najpoznatiji su kao KLF. Pod ovim imenom krajem osamdesetih i početkom devedesetih iznedrili su niz hitova.

Njihova muzika neodvojiva je od grandioznih gestova. Najpotresniji od njih je spaljivanje milion funti, zagonetni ritual obavljen 1994. Ova akcija je snimljena, i film The K Foundation Burn a Million Quid je, sa svojim tvorcima, krenuo na turneju.

U numeri The Magnificent koja je objavljena na humanitarnoj kolekciji Help (’95), Drummond i Cauty semplovali su glas beogradskog umetnika Miomira Grujića Fleke (1954-2003), za koji je Drummond u svojoj knjizi 45 napisao da zvuči kao slovenski Howlin’ Wolf. Na Flekinu inicijativu, duo je sa svojim filmom posetio i Beograd.

Te 1995. Beograd je bio, iz razloga koje nema potrebe posebno navoditi, višestruko kontroverzno mesto za prikazivanje snimka spaljivanja sedmocifrenog iznosa ozbiljne valute. Dragan Ambrozić, jedan od organizatora ove posete, priseća se kako je, uz urednu dozvolu nadležnih organa, platno za prikazivanje filma razapeto na Trgu republike – preko bilborda za film Underground Emira Kusturice.

Kao i svuda gde je film prikazivan, Drummond i Cauty su želeli da čuju mišljenje publike o činu spaljivanja tolikih novaca. Začuđujuće ili ne, u zemlji u kojoj je koncept novca u tom trenutku bio gotovo potpuno obesmišljen nije bilo naročito negativnih reakcija. Ambrozić se priseća kako je jedan od prisutnih spalio svoj prazan novčanik, i poželeo da čuje šta oni misle o tome.

Nakon Drummondovog i Cautyjevog boravka u Beogradu, The Magnificent je postala svojevrsni zaštitni znak Radija B92 i hit na protestima protiv Miloševićevog režima.

Među onima koji nisu bili oduševljeni lomačom za milion funti bio je Julian Cope, čije se mišljenje o Billu Drummondu zbog ovog čina nije promenilo – naprotiv. „Spalio je milion funti, novac koji nije bio sav njegov; deo je pripadao meni. Ljudi bi trebalo da plate svoje dugove pre nego što počnu s takvim intelektualnim izdrkavanjima“, kaže Cope.

Danas sam Drummond priznaje kako mu nije baš najjasnije zašto je to uradio, i da mu je problem da to objasni svojoj deci. Ipak, daleko od toga da je njegova karijera zbog toga propala. Uglavnom se držeći podalje od mejnstrima, pedesetčetvorogodišnji Bill Drummond i dalje uživa u svojim idejama. Pored Dana bez muzike, neki od njegovih recentnijih projekata su sajt www.mydeath.net, na kojem pod parolom Pripremite se da umrete poziva ljude da osmisle sopstvenu sahranu, i serijal horskih nastupa bez publike pod imenom The 17. Muzika koju hor stvara ne čuva se na nosačima zvuka jer „postoji samo radi iskustva onih koji je izvode“.

Da li je Bill Drummond daroviti šaljivdžija ili pop genije? Jedno ne isključuje drugo. Ukoliko se odlučite da obeležite No Music Day, možda ćete u tišini razmisliti i o ovom pitanju. Ako još postoji mesto na kojem se ono što ostane kad muzika prestane može nazvati tišinom.