Tillbaka till samtiden

Teško je objasniti status fenomena koji Kent imaju u Švedskoj. Iz srpske perspektive nije lako zamisliti da tamo negde tako kvalitetan sastav prodaje ubedljivo najviše albuma i puni njihove marakane. Nejasno je da li su jedinstvena atmosfera, konstantna želja za ponovnim samoistraživanjem ili neponovljivi tekstovi i magičan vokal Joakima Berga uticali na to da momci iz Eskilstune postanu nacionalni ponos, ali činjenica je da je skoro nemoguće pronaći Šveđanina od sedam do 77 godina koji nema bar neko od njihovih dosadašnjih izdanja.

Njihova popularnost nije zanemarljiva ni i u ostatku Skandinavije. Kao headlineri na festivalu Roskilde u Danskoj, Kent su pre dve godine svirali pred 100.000 ljudi, napravivši spektakl koji je te godine obeležio najveću muzičku smotru u Evropi, dok poslednjih nekoliko albuma i svi prateći singlovi obavezno ulaze na Top 5 liste u Norveškoj, Finskoj i Danskoj.

No, fenomen se ne završava na suvim brojkama. Od hip hop i elektro izvođača do najtvrđih metalaca, hiljade muzičara su do danas pokušavale da obrade nešto iz Kentovog asortimana, što dovoljno govori o njihovom uticaju na kolege.

Pokušaj proboja na šire tržište bio je logičan korak, ali Isola (1998) i Hagnesta Hill (2000), u varijantama na engleskom jeziku, nisu doneli očekivani uspeh. To se desilo delimično zbog loše kampanje izdavača, a delom i zbog nemogućnosti da se očuva autentičnost tekstualnog segmenta.

Kent nikad nisu tapkali u mestu, i to ih, sa svim atributima koje poseduju kao kompozitori i tekstopisci, i čini toliko atraktivnim. Osvrt na diskografiju u kratkim crtama praktično je nemoguć, jer je transformacija između nekih faza toliko drastična da je teško poverovati da je reč o istom bendu, ali je uvek izvedena na visokom nivou, po čemu ih mnogi porede s Radioheadom.

Najnoviji rad, preveden kao Povratak u savremeno, predstavlja Kentov daleki iskorak u electro-dance-rock teritorije, koje su dosad donekle istraživali na ostvarenju Vapen & ammunition (2002) i u velikom hitu Music Non Stop sa Hagneste Hill.

Međutim, ako je Vapen..., prema Bergovim rečima, bio preproduciran i orijentisan na refrene, Tillbaka... je dublja i osmišljenija tvorevina, koja svoje draži ne otkriva na prvo slušanje i koja predstavlja nordijsku uptempo simbiozu poznatih i priznatih radova Violator (Depeche Mode), Among My Swan (Mazzy Star) i Dummy (Portishead).

Uvodna Elefanter (Slonovi), u prelazu između akustične i elektro faze, pokazuje veoma vešto komponovanje i impresivne aranžerske sposobnosti, ali ne deluje prijemčivo kao vapenovska perjanica Dom andra. Čak ni vodeći singl Ingenting (Ništa) nije toliko udaran, iako je njegov hit potencijal nesumnjiv. Momentalna pristupačnost ovoga puta nije primarna, što ne znači da se ispod nešto čudnije opne ne krije pregršt kentovskih melodija.

Specifična melanholija, u kojoj suvereno dominira Bergov depresivni vokal, najizraženija je u numerama Berlin, Colombus i verovatno narednom singlu Generation Ex, koje jasno nastavljaju šmekersko-darkerski senzibilitet emotivno razarajućeg konceptualnog prethodnika Du och jag döden (Ti i ja, smrt).

Tillbaka till samtiden je idealna ploča za mračne podijume s jakim strobovima i duge noćne vožnje ili šetnje u kojima se budi bezbroj raznih misli. Ona je vrtlog koji intelektom, intimnošću i lepotom bespomoćno usisava u svoje dubine, i pokazatelj da je, u još jednoj misiji samootkrivanja, bend ponovo trijumfovao.

Audio:

• Ingenting

Video:

• Ingenting