Velika Britanija generalno kuburi sa sastavima čvršćeg gitarskog usmerenja, ali se zato povremeno dogodi da ekipa anonimnih mladih entuzijasta doživi momentalni meteorski uspeh. Enter Shikari su, u tom pogledu, doživeli sličnu sudbinu koja je zadesila Bullet For My Valentine prethodnog leta
Ono što je pre par godina izgledalo kao groteskno skrnavljenje danas je samo neka od opšteprihvaćenih novonastalih formi proisteklih iz mešanja raznoraznih kategorija ekstremnije gitarske muzike. Količina termina koji se u poslednje vreme javljaju prevazilazi broj muzičara na sceni, ali još su degutantniji sami sklopovi koji neretko deluju kao parodije na bilo kakva zdravorazumska poimanja muzičkih tokova.
Nintendocore i transcore spadaju u najbudalastije i vezuju se upravo za naše današnje junake, klince kojima će 2007. ostati upamćena kao godina u kojoj su se ne samo finansijski osamostalili od roditelja, već im i omogućili preranu penziju na Sejšelima.
Uprkos pretencioznoj britanskoj štampi, fakat da je Ostrvo poslednjih godina igralo minornu ulogu u svetu tvrđeg distorziranog zvuka. Zbog toga je pri kontaktu sa najnovijom tamošnjom senzacijom, u najmanju ruku, potrebna određena doza opreznosti, naročito ako se ima u vidu etiketiranje mlađane skupine iz severnog predgrađa Londona kao najbitnije u dosadašnjem toku ovog milenijuma.
Utemeljenja za nesvakidašnji
hajp svakako ima, jer su
Enter Shikari godinama gradili svoj status, progresivno uvećavajući bazu fanova do te mere da su bili u stanju da rasprodaju jednu Astoriju bez potpisanog ugovora sa izdavačkom kućom.
Međutim, iako je dotičan događaj za svako divljenje (budući da se jedino još The Darkness mogu pohvaliti sličnim podvigom), još većim spektaklom se može smatrati odabir potpuno nezavisnog (sopstvenog) izdavača za svoj prvenac, iako su mogli da biraju bilo koju mejdžor etiketu na svetu.
No, ono što ih pored cele te indie priče čini atraktivnim entitetom i u muzičkom smislu je činjenica da su veliki broj prilično raštrkanih uticaja uspeli da spoje u mešavinu koja zvuči sveže i interesantno, a ne veštački i haotično.
Osnovu čini moćno isproduciran moderan post-hardcore izraz, melodičan i žestok kao u rukama
Underoatha (doduše na nižoj kreativnoj lestvici), mada se afiniteti engleske četvorke protežu od punka do čistog popa, sve preko klasičnih rock i prog uticaja.
Odrednice nintendo i, u manjoj meri, rave, electro i trance potiču od sveprisutnih jeftinih zvukova skupocenih klavijatura koji bude asocijacije na nezaboravne dogodovštine Maria i Luiđija Brosa, pune teško premostivih prepreka i opakih čudovišta.
U delotvornim deonicama (
Mothership,
Enter Shikari,
Anything Can Happen In The Next Half Hour), Enter Shikari uspevaju da dočaraju kako bi KLF danas zvučali da su slušali metal u međuvremenu, što je ubedljivije viđenje od meke
klaxonske rock verzije.
Sa druge strane, postoje preterano kitnjaste i pomalo detinjaste figure (
Labyrinth, nepotrebna balada
Adieu) koje govore da se mlađani
lovci(značenje reči “shikari”) još uvek ne snalaze u
nintendo segmentu kao njihove spretne američke kolege
HORSE The Band, koje su sjajno inkorporirale osmobitne tonove u svoju lucidnost i smisao za humor.
Ali, uz zrelost koja neminovno dolazi na tom i tekstualnom planu, naredno poglavlje bi ih moglo odvesti na destinaciju koja se krije u nazivu ove premijere.
Nesumnjivo je da je buka opravdana i potencijal evidentan. Sa visokotiražnim debijem i rasprodatom headlinerskom turnejom, Enter Shikari su startovali u stilu svog
sunarodnika koji drži čelo ovogodišnje Formule 1. Ukoliko se cela ova saga ne pokaže kao preveliki zalogaj, očekujte puno od njih u budućnosti.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.