Prošle nedelje, 30. jula, u samo nekoliko sati razlike, umrla su dvojica najslavnijih reditelja evropske modernističke umetnosti
Vreme i prostor koje su obeležili
Michelangelo Antonioni (1912) i
Ingmar Bergman (1918) umrli su mnogo pre njih. Bio je to prostor nekomunikativnog filma, vreme u kome se arogantni intelektualizam najviše približio masovnom priznanju. Period u kojem su se elitni klubovi približili svetskoj slavi, vreme u kome su najuobraženiji umetnički zamkovi bili predmet interesovanja običnog naroda.
To je, takođe, bilo vreme hladnog rata, vreme dualističke umetnosti, one koje je mogla da bira između dva pravca: proizvodnog i potrošačkog. Period u kome su neshvaćeni umetnici dobro živeli, otkačenjaci nisu hapšeni ili terani u ludnice, dela se nisu spaljivala, autorska izolovanost nije bilo osuđena na usamljenost, seksualni interes pod izgovorom umetnosti bio više nego opravdan, a nekomercijalnost se dobro naplaćivala.
Na vrhu tog virtualnog sveta hladnoratovske Evrope, dva najslavnija potrošača, Bergman i Antonioni, predstavljali su ikone umetničke slobode koja je čak i tada bila na granici verovatnog. Jer, oni se nisu bavili slobodom umetničkog stava i izraza, već nečim prilično drugačijim – slobodom umetničkog statusa. Otud njihov značaj možda ne leži toliko u umetničkoj, koliko u etičkoj promeni mesta filmskih profesija unutar državotvornog sistema.
Rovokopači i kormilari
Iskušavanjem privilegije koju su retko kad imali čak i vladari-imperatori, čitava plejada posleratnog evropskog umetničkog filma doživljavala je sponzorisani trijumf uz samo jedan uslov - ne otkrivati poreklo trijumfa.
I zaista, jednom ozvaničen uspeh ovih reditelja, nikad više nije bio uzdrman, ma kakve filmove oni snimali. Određena dela su bila osporavana, ali njihov status je uvek ostajao zavetno neprikosnoven. Eventualni promašaj je takođe bio svedočanstvo o genijalnosti, donoseći ludu razbarušenost stereotipnog umetničkog imidža.
Sjaj ovakve autorske pozicije, najviše podseća na zlatni period romantizma, klasicizma, renesanse, na sve one dekadentne pobede koje su doprinele da umetnički život postane kulturološka delatnost sveta. Ali ono što razlikuje ove reditelje od prethodnih epoha jeste činjenica da su živeli u najbezbednijem periodu Evrope od kad se beleži njena istorija.
U vremenu bez rata, bez tuberkoloze i kuge, van Istočne evrope, u jeku liberalizma i zakasnelog viktorijanizma, ovi autori su živeli Umetnost koja će za istoriju ostati unikatna; Umetnost u kojoj su autori zaštićeniji od vladara, film u kome su reditelji slavniji čak i od glumaca, svet u kome je eksploatacija u umetničke svrhe bila podrazumevajuća, delo koje ne mora da se razume da bi se obožavalo.
Shodno takvoj unikatnosti, stilovi ovih reditelja su upravo podražavali taj ekskluzivitet. Obojica, kao istraživači posebnih prostora, eksperimentatori novih arhitektura, rovokopači čudnih intuicija, kormilari nerealnog vremena, oni su ponirali u tajne nove umetničke dimenzije, one koja je potpuno usamljena u svom kosmosu.
Kao što Michel Foucault opisuje prve zvanične ludake kao zagontne slučajeve koje je društvo XVI veka slalo na brodove i puštalo ih same u pravcu neistriženih teritorija, tako i evropska filmska moderna ponire svojim izrazom u nepoznato, dajući svom ludilu uzvišenost pesničke slobode, ponosno ostajući sa druge strane istraženog i objašnjenog.
Ali, opet, ono što razlikuje originalno ludilo klasične evropske umetnosti od ekscentrizma moderne jeste saznanje da su ovi drugi živeli u vremenu već istražene geografije sveta i osnovnih zakona vasione. To znači da njihov put nije bio put u nepoznato: bilo je to prizivanje nepoznatog. Otud njihova originalnost i eksperiment ne nose nikakvu istraživačku avanturu, već namernu besciljnost.
Nije to bila umetnost radi umetnosti, to je bila umetnost radi maske, umetnost gvozdene zavese koja je davala istočnoj evropi osećaj da otuđenje od sveta nije politički, već umetnički fenomen. Zato su Bergmana i Antonionija voleli i u Istočnoj Evropi, u zemljama podjednako značajnim za evropski kulturni kod kojima je pozicija centra bila neopravdano uskraćena.
Taj deo Evrope koji nije stigao da uživa pobedu nad fašizmom, prisustvovao je lažnom osećaju slobode koji je od njih pravio kolonizovano pleme, a ne civilizaciju na čijoj su teritoriji živeli Nikolaus Copernicus, Immanuel Kant, Franz Liszt, Richard Strauss, Wilhelm Leibniz, Richard Wagner.
Iznad gvozdene zavese
Pružajući intelektualni osećaj slobode, Antonioni i Bergman maskirali su činjenicu da pola Evrope živi u nezasluženoj tamnici, a pritom živeći u svetu koji je doleteo i do meseca. Na taj način su autori koji su mrzeli Holivud, a nisu živeli pod komunizmom, bili u najboljoj poziciji koja se može zamisliti.
Uživajući sve prednosti Zapada, a propovedajući uskraćenima drugačiju filozofiju, oni su do maksimuma iskoristili prednosti „gvozdene zavese“, bezbedno spavajući na zrnu graška, znajući da upravo to žuljanje dokazuje njihovu autentičnost.
Snobovski marksizam, koji je Antonioniju poslužio da raskine sa italijanskim folklorom, a Bergmanu da relativizuje nordijsku religioznost, postavio je obojicu na revolucionarni umetnički presto unutar njihovih nacionalnih kinematografija. A zapravo, njihova revolucija bila je pomodarska.
Dok je Antonioni pružio Italijanima utisak da su kao Englezi, Bergman je Šveđanima stvarao utisak da su kao Rusi. Prvi je slikao Italijane kao ljude kojima je dosadno, a drugi Šveđane kao ljude sa viškom slobodnog vremena. Dok prvi hladnokrvno šetaju otuđenim mizanscenom, drugi drže katarzična predavanja o smislu života.
Dajući svojim nacijama upravo ono što im nedostaje, istražujući prostore bez cilja, u vremenu koje se nikad neće ponoviti, ova dva autora su istinski demonstrirali suštinsku originalnost. Originalnost koja nema svoju kopiju, seriju, ni otisak. Crnu rupu u kojoj se svetlost prelama drugačije, sa najvećom gravitacijom u univerzumu.
Leonardo Da Vinci je projektovao letelice i oponirao gravitaciji u želji da pobedi smrt. Michelangelo Antonioni i Ingmar Bergman bore se protiv smrti gravitacijom. Dok gravitacija postoji, živeće i ova dva Evropljanina.
5, 4, 3, 2, 1 - you are now in Europa!
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.