Eksperimentalna filadelfijska petorka Circa Survive, predvođena muškarcem sa afinitetom ka visokim frekvencijama koji navodi Björk i Paula Simona kao najveće uzore, zasijala je neposredno posle premijernog javljanja. Dve godine kasnije stiže naslednik koji je trebalo da pokaže da li je početna inspiracija bila trenutak oštroumnosti ili nagoveštaj kreativnog uragana
Čudesna forma sjedinjavanja posthardcore, emo i prog izraza sa suptilnom sklonošću ka mainstreamovskim udicama, specifična za podneblje između Meksika i Kanade, izrodila je u poslednjih nekoliko godina neka prilično kvalitetna i provokativna izdanja koja su pobila neke ustaljene norme koje se odnose na ove pravce.
Ona su bila plod nove generacije talentovanih muzičara, odraslih na notama iz prebogatog arsenala sastava Sunny Day Real Estate, Tool, At The Drive-In, Faith No More, Jimmy Eat World ili Cave In. Pod parolom “Unesimo svežinu u gitarsko sivilo”, ovoj ekipi je bilo zajedničko da pleni samosvešću i snažnom odlučnošću da raznoraznim eksperimentisanjem produbi postojeće granice zvuka.
Filadelfijska skupina
Circa Survive je za kratko vreme uspela da uđe u epicentar poprišta opisanih događanja, što zahvaljujući dovitljivo zamišljenoj i uspešno sprovedenoj strukturi debija
Juturna, što činjenici da je bajkoviti glas ekscentričnog frontmena Anthonija Greena bio dobro poznat na sceni iz vremena provedenog u komšijskom taboru
Saosin.
Sada, nakon dve godine željnog iščekivanja i uzbuđenja prouzrokovanog neizvesnošću smera dalje progresije, stiže naslednik koji je trebalo da pokaže da li je početna inspiracija bila trenutak oštroumnosti ili nagoveštaj kreativnog uragana.
Izabrana solucija obuhvatila je zadržavanje prepoznatljivih odlika prvenca i pozitivno manevrisanje u smerovima koji su bili zapostavljeni, što je rezultovalo još temeljnijom i izazovnijom pločom.
Naime, gitarski duo Brendan Ekstrom i Colin Frangicetto, zapamćen po gustim rifovima u trupi This Day Forward, izdejstvovao je veći prostor za svoje zapaljive gitarske harmonije koje bude asocijacije na nezaboravna zujanja sirene za označavanje vazdušne opasnosti. Album je generalno čvršći, iako je atraktivni aktuelni singl The Difference Between Medicine And Poison Is In The Dose verovatno najbliže sučeljavanje s popom koje će filadelfijski eksperiment dozvoliti.
Glavna razlika leži u metodu konstruisanja samih opusa. Dok je Juturna odisao kompaktnim, ali i kompleksnim sklopom sa dosta zamaskiranih melodija, On Letting Go je sklopljen s namerom da svojom prijemčivošću stvori ubedljiv prvi utisak. No, njegova slojevitost dolazi do maha u kasnijim fazama preslušavanja, ne dozvoljavajući iščezavanje primarnog efekta i diskreditovanje materijala kao lakog štiva.
Međutim, i pored stvaralačke širine koju muzika nosi, Anthony Green je, ipak, prevaga koja će odlučiti da li će Circa Survive postati beskrajno drag ili odbojan entitet, jer poseduje markantan tip vokala koji ne ostavlja ravnodušnim. Njegov falset pluta visinama koje dostižu Jonas Bjerre iz danske postshoegaze atrakcije
Mew i Claudio Sanchez, vođa užasno popularne američke emo-prog čete
Coheed and Cambria.
Kao sredstvo nezanemarljive emotivne jačine, Anthony spretno koristi spektar svojih tonova, čineći vokalni segment dominantnim
instrumentom u CS sistemu, baš kao kod protagonista relativno sličnog usmerenja,
Dredg,
Fair To Midland,
Portugal. The Man ili
Strata.
S takvom arhitekturom efikasnost konačnog proizvoda je gotovo zagarantovana. Poput prave raskošne riznice, On Letting Go svoje čari otkriva postepeno, nadmoćno terajući na konstantnu interakciju. U stenovitom svetu obraslom rudimentnim produktima, aduti koje Circa Survive poseduju mogu biti vodilja ka revitalizaciji.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.